Bila je to mala prosperitetna i sretna zajednica negde na rubu Severnog mora gde su – kako ide narativ – rasle guste šume; borovi i jele su išli visoko u nebo, ratari su napasali stada na visokoj, bujnoj travi. Cela zemlja je bila toliko zelena da joj prvi stanovnik, neki Erik Rid, dao – tako dalje ide priča – ime Grenland (zelena zemlja).
U slavu i zahvalnost Bogu norveški naseljenici Grenladna podigli su u malom mestu Hvalsi velelepnu crkvu svu obloženu sedefnim školjakma koje su na suncu slale blještavi sjaj na stotine kilometara daleko.
Ljudi su na Grenlandu živeli dugo i sretno, rađali se i umirali u svojoj zelenoj zemlji sve dok jednog dana stanovnici Hvalsija nisu primetili kako je crnica na njihovim njivama počela da se tanji. Gusto drveće bivalo je sve ređe, jer su ga ljudi bezdušno sekli da bi gradili kuće, da bi se grejali ili krčili zemlju za nove oranice. Ali, kad god bi došle kiše, a drveća je bivalo manje, sve jače bujice odnosile bi delove Grenlanda u more. I leta su bivala kraća i kraća, snežne kape na okolnim vrhovima nisu stizale da okopne, a već je novi sneg prekrivao prošlogodišnji dok, napokon, ne bi prekrio celi kraj najvećim delom godine. Da bi preživeli, ljudi su morali da još više seku i ono malo preostalih šuma kako bi se ogrejali. Ono malo polja što sneg ne bi pokrio u sve kraćim letima, davala su sve manje hrane i svi su, jednostavno, bivali sve siromašniji.
Kako je obradive zemlje bivalo manje, a glad počela da hara, krenula je bratoubilačka bitka za goli život, za preostalo drveće i oranice. I na kraju, Hvalsi je ostao na samo nekoliko preživelih porodica da budu svedoci lagane, ali neumitne smrti njihove nekada sretne zemlje.
Davno pre nego što su bogovi poslali prve signale samoživom Hvalsiju o dolazećoj katastrofi, jedna mudra starica prorekla je šta će se sve dogoditi ako ljudi u Hvalsiju ne dođu pameti i ne prestanu da samoživo uništavaju prirodu oko sebe. Prorekla je da će doći vreme "kada će sneg padati na lanjski sneg".
I šta su učinili samoživi stanovnici nekada sretne zemlje? Kada je već katastrofa poharala Hvalsi, ona šaka preostalih proglasi staricu vešticom; optužiše je da je svojim proročanstvom baš ona navukla kataklizmu i srdžbu bogova. Svezaše je, odnesoše u onu crkvu koja je još blještala na suncu, montiraše joj kratko suđenje i osudiše na smrti.
Velšanin, Piter Sen Beri od koga sam saznao za ovu priču, veli da bi dobro bilo da danas svi ponovo pročitamo sagu o starici iz Hvalsija čija nam sudbina, ako ništa, poručuje i to da bogovi onima koje žele da unište, najpre oduzmu pamet.
Učesnici konferencije o klimatskim promenama u Kopenhagenu dve sedmice su vodili "bratoubilački rat" kao da su im bogovi oduzeli pamet. Da bi na kraju – ništa ne naučivši od katastrofe iz Hvalsija – spalili vešticu! Čak se nisu mogli sporazumeti ni o zvaničnom saopštenju. Papir koji su napisali govori nam da, u slepoj sebičnosti, mnogi nisu dostojni Planete na kojoj žive. U tom žalosnom papiru praktično nema ništa – niti ikoga na bilo šta obavezuje, niti ima rokova, niti sankcija. Ugljen-dioksid će pogušiti neke druge generacije, sneg će padati na lanjski sneg u neko drugo vreme kada nas, današnjih, ne bude. "Posle mene potop".
Kada su Džordža Buša mlađeg nedavno, posle katastrofalnog mandata, upitali šta misli kako će ostati zapisan u istoriji, dobili smo tipičan, "kopenhagenski" odgovor: "To je neka daleka budućnost, ni mene ni vas tada neće biti".
