Njihova kuća u Sokobanji je prazna, svi rođaci su otišli u Beograd. Denkići su se u Sokobanju doselili sa Kosova i Metohije, tako da u tom mestu i nemaju mnogo rođaka. U njihovoj ulici zatekli smo samo komšije. Plaču za Stojanom, koji je bio diplomirani pravnik i živeo i radio u Beogradu, njegovim ocem Nikolom, profesorom engleskog jezika u Osnovnoj školi “Mitropolit Mihailo” u Sokobanji, i majkom Dušicom, profesorom engleskog jezika u penziji.
– Nikola i Dušica su bili omiljeni profesori. Stojan je u Sokobanju došao da sa roditeljima proslavi Novu godinu. Planirali su da nakon praznika krenu u Beograd, gde živi njihova ćerka, Stojanova sestra, koja se porodila pre skoro dva meseca. Mislim da je Dušica planirala da ostane kod ćerke neko vreme da joj pomogne sa bebom – rekla je jedna komšinica za Alo i zaplakala.
Drugi komšija, koji je krenuo do prodavnice, pa zastao videvši uplakanu komšinicu, dodao je:
– Dušica se penzionisala pre dva meseca. Htela je da bude slobodna kad joj se ćerka porodi da može da pomaže oko unučeta. Šta se dogodilo, nikom nije jasno. Žao nam je mnogo, tek je trebalo da uživaju, da ožene Stojana, da čuvaju unuke. Žao nam je i njihove ćerke, tri groba ima da oplakuje – kaže komšija pognute glave.
Meštani su u neverici. Samo se o Denkićima govori u Sokobanji. Prisećaju se ljudi susreta s njima, prisećaju kada su ih poslednji put videli ili sreli, prisećaju se šta su sa njima razgovarali…
-Ma to je jednom dobra i poštena porodica. Nikola i Dušica su sve uložili u svoju decu. Bili su mirni, tihi, druželjubivi, pomalo i povučeni. Od njih si uvek mogao da čuješ lepu reč, koristan savet. Tragedija, velika tragedija – kaže komšinica.
