Neponovljivi komičar i proslavljeni glumac, Milan Lane Gutović nedavno je pred zemljacima u Frankfurtu izveo hit komediju “Ukrađena ličnos”. Umetnik koga bije glas da retko daje intervjue, upravo suprotno uvreženom mišljenju, neposredno pred predstavu rado je pristao da govori za “Vesti”.
Otvoreno je pričao o političkoj situaciji u Srbiji, o vlasti i protestima opozicije, zašto sve više nastupa u dijaspori, zašto retko snima i čime se trenutno najradije bavi.
Kako komentarišete trenutnu političku situaciju u Srbiji, da li se namnožilo raznih Šojića?
– Očigledno je da postoji nezadovoljstvo. To nezadovoljstvo nije tako diskretno da ni vlast ne može da ga ne primeti. Vlast je primetila i odgovara na najtrapaviji mogući način, što je inače i tradicija ove vlasti. Šojića je oduvek bilo. To je tip čoveka koji mutira iz sistema u sistem kao virus. On ne raste, on opstaje u svim fazama. Ovo je samo jedna od plazmi u kojoj ti Šojići funkcionišu.
Nema vas na protestima za razliku od nekih vaših kolega. Šta mislite o umetnicima koji se pojavljuju na mitinzima?
– Mislim da su to ljudi koji imaju senzibilitet za tu vrstu manifestacija, ja nemam. Ne umem da se obraćam masi sveta i nemam taj vokabular. Ne umem da smislim taj govor. Naravno da podržavam proteste, pa protesti su znak zdravlja jednog društva. Demonstracija zdravlja. O aktuelnoj sitaciji i o tome koliko je Sergej (Trifunović) još prisutan, ne znam. Ne pratim toliko jer sam uglavnom u dijaspori, pa onda pratim patrljke neke tih događaja koji vidim da eskaliraju, da se povećavaju i pojačavaju. Verovatno će doći do nekog vrhunca kad neće biti prijatno nikom, ni vlastima ni demonstrantima. Pretpostavka je da se to neće završiti besomučnom tučom ili krvavim glavama.
Radili ste u različitim vremenima, u različitim državnim uređenjima. Koje je vreme bilo najteže?
– Sva vremena su bila najteža. To mi se tako čini. Bilo mi je teško dok je bio Tito na vlasti. Radio sam mnogo, a za malo novca. To me je teralo da radim neke druge poslove mimo ovog posla. Onda sam u vreme Miloševića isto radio mnogo, ali opet nekako, kako se kaže u Bibliji, sipao novac u pod tobolac. Kada gledam istorije i sudbine glumaca u nekim drugim zemljama koje su, kao Nemačka ili u Americi, vidim kako glumci zarađuju ogromne količine novca koje su im, po meni, dovoljne za ceo život, ali oni i dalje rade. Zašto rade i dalje, ne znam, ali kada bih zaradio polovinu njihovog honorara, ne bi me viđali ovako često.
Svojevremeno ste rekli, u šali ili ozbiljno, da svojim ponašanjem odbijate neke ljude. To očigledno ne važi za vaše obožavaoce?
– Čim publika puni sale, znači da se ne odnosi na njih. Mada je činjenica da me moje ponašanje štiti od mnogih simpatija (ironičan smeh). Ali za simpatije publike sam odgovoran ja, a za simpatije vlasti prema meni i moje simpatije prema vlastima, nisam odgovoran ja. To je pitanje ukusa, kao oralni seks.
Nedavno je RTS reprizirao “Belu lađu” s Vama u glavnoj ulozi? Da li ste se pokajali što niste nastavili snimanje?
– Za nastavak snimanja nije kasno nikad. Ja još postojim, ali izgleda, pošto je prvi deo prilično proročanski delovao, verovatno tu postoji neka brana. Ja sam u trpnom stanju, ja sam glumac, znači oni mogu da me angažuju i to je to, ja ću da snimam. Samo jedna mala ispravka u odnosu na prošli put, ovog puta moraju da mi plate.
Sada uglavnom gostujete u dijaspori. Na kakav prijem nailazite sa svojom predstavom?
– Ova vlast, imam utisak, pati od nekog oblika hipersenzibilnosti i prepoznaje se u mnogim delovima predstave i ne otvaraju mi uopšte vrata. To je verovatno neki strah jer telo koje je obolelo od side ubije i običan virus gripa. Da ne gostujem ovoliko, značilo bi da nailazim na loš prijem. Svuda je puna sala. Narod voli to da sluša i da gleda. Ja komplimentiram da ova predstava nema vek trajanja nego, kao i svaki virus, traje u beskonačno. Uglavnom volim i pretežno igram predstave koje se igraju veliki broj puta i na neki način mi je to kompliment za ovo što radim.
Penzioner ste, a radite kao da ste na startu karijere.
– Ja sam penzioner kolibri, penzionerski podmladak. Tek sam počeo. Još se nisam navikao da budem penzioner, pa još radim.
Šta bi ste radili kada ne bi ste radili ovaj posao?
– Pecao bih. Ja samo i pecam. Ja ovo ovde radim u slobodno vreme, kad ne pecam.
Da li je istina da ste u stvarnosti “mrgud” ?
– Ne znam. Ja sebe nikad nisam gledao. Samo pratim svoje ponašanje, već sam maločas rekao da mogu da se nekim ljudima učinim strašno jednostavnim, kao, recimo, vama, a drugim ljudima jednostavno strašan. Za neke sam strašno jednostavan, a za neke jednostavno strašan.
Da li snimate nešto?
– Ne snimam trenutno ništa jer idem sad u Ameriku na turneju, a po povratku ne znam. Još nemam ponudu da snimam, inače bih snimao.
Zbog čega nema novih uloga, zbog nečeg Vas ne zovu, ili je to vaš izbor?
– Moj izbor sigurno nije. Očigledno, čim igram ovoliko u dijaspori. Znači da sam nisam izašao iz ukusa savremenog čoveka. A u Srbiji igram “Šuplji kamen” u “Vuku Karadžiću”, a spremam komade. Sad treba da igram sa Stjepanovićem “Dragi moj lažljivče” i posle toga sa Katarinom Marković treba da igram još jednu predstavu. Uglavnom igram pozorišne komade.
Humorom protiv očaja
Da li je humor ostao jedini način da iskažemo kritiku?
– Humor je najpitomiji način da se pobedi očaj, a on se, u stvari, pobeđuje jedino humorom. Nadvladati jedno tako užasno osećanje koje se ne samo vidi nego se i čuje u Srbiji, u vikanju i zviždanju na pomen imena nekog koji je sastavni deo sadašnji deo aktuelne vlasti, govori o tom očaju koji je metastazirao do tih granica da se više ni metode demonstracija ne biraju. Humor je najpitomiji način.
Bio bih ministar kulture
Neke vaše kolege oprobale su se kao ministri kulture. Da li biste se latili tog posla?
– Bio bih ministar kulture pod uslovima koje bih postavio ja. Ovi drugi su, izgleda, bili pod uslovima koje su postavile vlasti. To su bitne razlike u načinu funksionisanja ministra kulture. Ako me izaberu za ministra kulture, ja treba da postavim neke uslove pod kojima bih hteo da budem ministar.
