Svečana sala pri hramu Svetog Save u pariskoj ulici Simplon širom je otvorila vrata, a ispunili su je posetioci dobrog raspoloženja. Sa strane štand sa knjigama (za prodaju zadužen Rade Sotirov), nasuprot je sto za “srpsku trpezu”, planiranu po završetku programa. Ulaz je slobodan, dobrodošlica obilato raspršena. Za “predsedavajućim stolom” zaseli zaduženi za oslikavanje poete kojem je veče posvećeno i unapred se znalo da provod neće omanuti.
I – pojavljuje se on, Milinko Spasojević, glavni lik ove večeri, čovek-gromada, trokrilni ormar bi na leđima lako mogao da nosi. Prav k’o strela. Glava mu obrijana. Običan, a ipak neobičan.
Predstavlja se i na prvu loptu bi se reklo da su na krštenju 1958. godine otac Vojkula i majka Nadežda debelo pogrešili. Trebalo je Ognjen da ga nazovu ili Gvozden, Kamenko, Vuk, Lav…, a oni ga u život gurnuli sa slatkastim imenom Milinko. I kod tog novorođenog Milinka iz šumadijske Darosave nadomak Aranđelovca ili, još detaljnije, iz zaseoka Progoreoci, put se nastavlja zagonetno, pa misliš – rat, a ono – mir, misliš da će onako golemo izrastao puškom zavitlati i bombu baciti, a on olovkom u ruci ispisuje nežne stihove koji svakog u srce diraju.
Dakle, u sali pri crkvi, Milinko Spasojević ima slavljenički dan. Sažeto, ovako je bilo: program se odvijao u organizaciji poetese Dane Dodić, student bogoslovije Marko Matić u ime parohije Sv. Sava je predstavio autora čiju je biografiju čitala Ranka Todorović Grubešić, a kritiku književnog rada je izrekla Koviljka Jastrebić.
Letica Živković je govorila Milinkovu pesmu “Kada umre moja majka”, a kako su dani posvećeni preminulima, mnogi su se dodatno raznežili. Autoru se nadahnuto i protkano stihovima obratio Nikola Šuica, muzičku pratnju je pesmom tkala mlađana Mila Tomić, uz majstora harmonikaša Rajka Gligorijevića. Za završnicu je Slobodan Sloba Janković, uz pomoć Dragane Milanović, posluživao koktel, dok se sve vreme, malo-pomalo, provlačio Milinkov gromki glas. Svaka mu pesma naiskap tekla, svakom je oslikao i prošlo i buduće, a svima prihvatljivo.
“Vagan Monmartr” je naslov Milinkove zbirke pesama. Prelepe korice su odraz naslova. Milinko razrađuje:
– Prvu pesmu napisao sam u trećem razredu osnovne škole. “Imam jednu lampu / svetiljka je mala / preko celog dana / ona se odmara / a kad veče milne / ona meni sine…”, nastavio sam, ali i batalio, krenuo u novi tok života.
Krajem 1989. Milinko se usmerio prema Francuskoj.
– Znao sam malo francuski jezik, francuska kultura me privlačila, Apoliner, Prever, Bodler, Balzak, Igo. Došao sam u Pariz na malo, kao i svi, a korene pustio.
Dodaje:
– Pišem o onome što vidim, opisno, misaono. Moja poezija je razumljiva, svakom bliska, nije namenjena samo posvećenim i prosvećenim. Slojevita je. Ovako: prvi smisao je opisan, svakome jasan, a drugi nosi poruku, emotivan je i spiritualizuje objekat, pojam, na primer, crkvu, kuću, čatmaru… Sve je u rimi, što znači da sam rastao i napajao se poezijom romantičnih poeta. Pesme su mi u ritmici i melodici.
Onako golem, robustan, zaista, Milinko ne liči na pesnika.
– Iznenade se ljudi kad me predstave. Niko ne bi rekao da znam nekoliko hiljada stihova napamet, svojih i tuđih. Pišem noću, noćobdija sam, snovidnik. Živim na padinama Monmartra, sednem na prozor-terasu i nekad sam u glavi sa pariskim motivima, nekad dalje 2.000 kilometara, u Srbiji – objašnjava poeta.
Milinko priznaje da je izgubio naviku stvaranja na papiru, piše na telefonu. U objavljenoj, kako kaže, odocneloj knjizi, nanizao je 106 pesama, još ih je mnogo na čekanju, a zadovoljan učinkom citira pisca i novinara Erika Nojhofa: “Često se prva knjiga piše kao testament.”
Naravno, biće ih još.
Poezija u srcu
Pre sedam godina na Milinka je nagrnula bujica autorskih stihova, a erupciju je izazvao tokom poetskih večeri u Kulturnom centru Srbije i Crkvi Svetog Save.
– Kao agent obezbeđenja kotrljam se do penzije, a u penziji ću se raspisati o svemu, o materijalističkom Zapadu i duševnom Istoku, o nama, o meni. O najgorim i najboljim časovima. Čika Jova Zmaj je sročio: “Gde je bola, gde je jada – pesma blaži, gde su ljudi, dobre ćudi – pesma s’ ori.” Tako je i kod mene. I nije teško, poezija je u srcima svih ljudi – zaključio je Milinko.
Voli Novaka i pesnike
Ima Milinko svoje izbore.
– Političare ne mogu da smislim. Đokovića volim. Nemam posebnih idola, a među pesnicima prvo sam zavoleo Šantića, pa Dučića, Rakića, Jesenjina, Majakovskog. U poeziji je najlepša Njegoševa “Luča Mikrokozma”.
Od brda do brda
– Rođen sam ispod brda Vagan kod Aranđelovca, živim pod brdom Monmartr. Od njihove melodije pravio sam reči, a tkanjem stihova došao do zbirke “Vagan Monmartr”. Evo, sve sam objasnio – izgovorio je Milojko.
Nostalgični smo
– U Srbiju idem dva-tri puta godišnje. Volim naše ljude. A kakvi su Srbi dijasporci? Srbi ko Srbi, druželjubivi, gostoljubivi, svemu prilazimo otvorena srca, otvorena duha, lako praštamo, nostalgični, trudimo se da svoje ne zaboravimo – važe Milinko.
Fitilj rata u tuđim rukama
– Nadam se da će nas rat mimoići, mada sedimo na buretu baruta, fitilj je u tuđim rukama, može ga potpaliti kad hoće. U strašnom smo vremenu kad nisi gospodar svog tela i bića – ocenjuje Milinko aktuelni trenutak.
