Snašli je Albanci, dijabetes i bujica

Penzija ni za lekove: Leposava Trifunović

 

– U petak je sin išao da kupi hleb, ali ga nigde nije mogao naći. Oko 12 sati počelo je da plavi u našem kraju, a mi ti imamo kuću, u stvari dve kućice, zidanu i montažnu, tamo iza suda. Već u pola jedan bilo nam je jedno odeljenje pod vodom – započinje svoju priču baka Lepa.

Nije još ni godinu dana dala pokojnom mužu Vukajlu, a na trenutak pomisli da je možda i bolje što ovu muku nije dočekao. Posle odlaska glave porodice, domaćinstvo je spalo samo na nju i sina Miodraga (51), neoženjenog radnika pošte.

Kada je voda počela da navire, Miodrag je hteo da majku podigne u potkrovlje, ali trezvena starica se nije dala. Tu noć, petak na subotu, proveli su na sigurnijem mestu – na drugom spratu u zgradi preko puta.

– Što me pitaš kako se osećam? Nikako, eto kako. Taman smo se skućili i sad nas ova muka snađe. Posle progona sa našeg Kosova dobila sam šećer i sada primam insulin. Koju ću boleštinu dobiti posle ove nesreće, sam bog zna – nagađa baka Leposava.

Rodbinu ima na sve strane i nije da je nisu zvali da se smesti kod njih.

– Zovu, ali što da im budem na teretu, kada su i oni na muci. Ovde nam je dobro, trudi se ova mladež oko nas. Nude, donose hranu i piće i preko mere. Samo ko je baksuz može da se žali. Ako je neko bio gladan pre, on je i sada. Super su i lekari, nabavili su mi insulin, pregledaju, ali badava. Bez svog krova si ništa – priča baka Lepa.

Leposava prima 14.000 dinara penzije i s tom crkvicom ne može maltene ni lekove da namiri, a kamoli da popravi kuću oštećenu od pobesnele vode.

– Eto, obećali su, pričaju na televiziji, da će da daju sa sviju strana. Evo, koliko je samo Đoković dao, pa se uzdam da će da nam pomognu da se ponovo dohvatimo krova nad glavom – ne gubi nadu starica koja je za prosečnog ljudskog veka prevalila i ratova i prinudnih seoba više nego nekoliko generacija u nekim srećnijim narodima.