Obično je dolazila mati i još koja žena od roda. Devojke nisu odlazile u ove prve pohode, jer pohođače zovu babama, pa se kaže "Idu babe u pohode", opisuje hroničar Nikola Begović. Iako "babe" idu u goste, ponesu pogaču, pasulj, ribu, razno voće, a valjalo je uzeti sa sobom rakije i vina. Sve su ovo "milošte" mladoj snaši.
Kod nje ostaju dan, dva. U pohodima mati ispituje kćerku o svemu i svačemu, a kćerka hvali svekra i svekrvu i celu kuću. "Kad upita mati za zeta kakovi joj je, a ona sramežljivo zasloni rukom oči, ili povezaču navlači, i odgovara ‘Vala bogu, onaj mi je dobar i predobar, u njedrima bi me nosio. Vala bogu, puno mi je srce’.
Na povratku kćerka isprati mater daleko, pa gleda za njom dokle gođ se viditi može. Obećava majci da će o Božiću doći, pa da svi vide svoju odivu. Ovako sad kćer zovu u očevoj kući, a oni su njoj sada – rod".
Oko Nikolja, koje je i tada bilo najraširenije srpsko krsno ime, pa do Božića, kreće u kućne posete i sasvim druga vrsta pohođača, zvana čarojičari. "Skupi se njih po nekoliko, omaškare se, ugare se, a jednoga načine kao jarca, privežu mu bradu od kučina, obese mu zvono, ili ga nosi u ruci, pa klepeće, idući od kuće do kuće.
Ko hoće, pušta ih u kući, a oni igraju, skaču, jarac mekeće, a ostali pevaju: ‘Otvor dvore, domaćine, teške su nam obućine, u blatu smo do koljena, ni na ruku rukavica, ni na pleći kabanica. Otvor’te nam, udjelte lijep konak i djevojku, k tome vode i večeru. Smiluj nam se, domaćine!" Ako li ih domaćini ne puste u kuću, oni pevaju pred vratima, i tu im iznosi već ko šta može.
Ovaj stari običaj se u 19. veku polako pretvarao u čistu prošnju. Preuzela ga je ciganska sirotinja, koja je sa bubnjevima i tamburicama išla od Nikoljdana do Božića od kuće do kuće, da čestitaju praznike.
Na kraju su se po varošima u Hrvatskoj kretali čitavi čopori čarojaričara, i to o svim svecima, idući u prošnju bez poštovanja posebnih običaja i pesama, pa su Srbi kasnije tvrdili da je to "ciganska slava".
