Ničiji ili svačiji, ali najviše svoj, to je naš domaćin Vanja Bulić. Za sebe kaže da ga je najbolje opisao sin kad je na pismenom zadatku napisao: “Moj tata je novinar, voditelj i roditelj.”
Sagovornik “Vesti” je i pisac, scenarista, koscenarista, ali s ponosom naglašava da su mu trenutno najdraže uloge: suprug jedne Slađane, roditelj Ognjena, Dušana i Ivana i deda jednog petogodišnjeg dečaka Todora jer, kaže, porodica je osnov svega. To je i njegova najveća inspiracija i pokretačka snaga zaslužna za sve što je postigao.
Na početku razgovora u njegovom domu, koji odiše stilom i smirenošću, Vanja kaže da je i ljubav neizostavna. Zbog ljubavi prema jednoj Veri nastala je njegova prva pesma u akrostihu. Međutim, kako se zaljubio u drugu devojčicu čije je ime imalo sedam slova, vrlo brzo je odustao od namere da se bavi ljubavnom poezijom. Svoj dar za pisanje nije mogao da sakrije i iz njegovog pera i u školskim danima izlazili su sastavi ocenjeni najvišom ocenom. Posećivao je i literarnu sekciju, ali krišom od muških drugara iz rok sastava iz straha da ga ne proglase seka Persom jer su na tu sekciju išle samo devojčice.
Sloboda u “Dugi”
Kako ste počeli da se bavite novinarstvom?
– Moja novinarska karijera krenula je objavljivanjem prvih tekstova za list “Novi Beograd” gde sam naučio sve o novinarstvu. Tamo nisam bio stalno zaposlen i konkurisao sam na mnoge oglase, ali me nigde nisu primili jer mi je tata bio na Golom otoku i to mi je tada bio usud. Novinarsku karijeru nastavljam u “Omladinskim novinama” gde sam dva meseca bio pripravnik, a posle toga i zamenik glavnog urednika. Iz tog perioda nosim divna iskustva jer tamo je tada bila divna generacija novinara koji su se kasnije razmileli po raznim beogradskim redakcijama. Rad u “Dugi” mi je najlepši i najplodniji deo karijere. Devedesete godine su učinile da se u vreme neslobode, kao novinar tog lista, osećam kao slobodan čovek, ali kasnije shvatiš da je i ta sloboda bila dozirana od strane vlasti jer je trebalo pokazati kako postoji novina sa drugačijim mišljenjem.
Bavili ste se političkim novinarstvom, da li vas je to koštalo u životu?
– Nekoliko puta u životu sam dobijao otkaze. Nisam pripadao nikome, a praktično kada si ničiji, onda si svačiji i to me je malo koštalo. Najteže je ne prikloniti se nikome i ostati svoj. Nikada me niko nije zvao u neku stranku, niti sam ja to želeo, a nisu me zvali upravo zbog ovoga, što ne znaju po tekstovima kome tačno pripadam. E to je veliki problem kod nas. Ako misliš svojom glavom, uvek će se naći neko ko će ti reći da si nečiji. Ipak, sada, s ove tačke, kada saberem ceo život mislim da mi je to apsolutni plus u životu.
Kako je nastao vaš prvi roman?
– Posle reportaže za “Dugu” koju sam radio o nekim momcima u tunelu napisao sam svoj prvi roman, a nakon toga je krenuo film “Lepa sela lepo gore” i dalje knjiga za knjigom. Radio sam 1985. za Nedeljno popodne i tako počeo da pišem satirične tekstove koje sam objavljivao u “Reporteru” i “Ježu”. Pisao sam i tekstove za mlade glumice, u to vreme je čak 40 mladih glumica govorilo moje tekstove a da to nisu znale.
Nema velikih reportaža
Po čemu se razlikuje novinarstvo nekada i sada?
– Danas je prava nesreća za novinare što nema više reportaža i velikih tekstov, jer se preko takvih tekstova vidi literarna crta. Ja sam radio u časopisima koji su imali reportaže na tri ili četiri strane. Danas istraživačko novinarstvo, nažalost, više ne postoji. Zna se unapred geometrijski gde će šta u novinama da stane. Nije potreban više ni potpis, a ni datum. U današnjem novinarstvu čak 90 odsto tekstova umre već narednog dana. Stanje u novinarstvu je odraz društva.
Da li vam je porodica trpela zbog posla?
– Nego šta. O meni su svašta pričali. Jedno vreme sam bio Hrvat, pa musliman. To nije slučajno, proglase te tako da bi te neko na ulici izmlatio. Zamislite taj osećaj kada moja supruga otvori sanduče i nađe koverat u kome piše: “Idi u tu tvoju Hrvatsku pa tamo piši.” Jedan radio je 1993. objavi da sam ubijen. Tih devedesetih godina kad neko objavi da je neko ubijen to ti je provera kako reaguje javnost. Ja sam eto imao sreće baš što je tog dan moja supruga došla u “Dugu”, a mislim da je to inače bio drugi put da je ona došla kod mene na posao. Slučajno se javila na telefon kad baš tada zovu iz “Politike” i traže moju biografiju. Ona onako zbunjena im kaže evo daću vam ga lično da vam je on da. Te večeri je non-stop u kući zvonio telefon i ljudi su izokola pitali da li je to istina. U tom periodu i tadašnji predsednički kandidat Jezdimir Vasiljević je kazao da će me ubiti kao psa, pa nek ga tužim koliko hoću, a to sve iz razloga jer sam pisao tekstove da su on i Dafiment banka državni projekti da se izvuku pare.
Stresne devedesete
Kako ste uspeli da sav taj stres ne prenesete na porodicu i izađete kao pobednik?
– Mene su nekih mesec dana pratili. Starijeg sina uvek je neko vodio u gimnaziju, blizance u školu, ali sve je to malo u odnosu na ono što je doživela moja koleginica Dada Vujasinović. Ona je ubijena. Moja je sreća što imam fantastičnu suprugu koja mi nikada nije rekla zašto sve to radim, niti me je pitala gde idem. Ja sam bio ratni reporter do 1992, ali sam posle Vukovara shvatio da je ovo igra velikih i da možeš samo da izgubiš glavu a da ne znaš zašto.
Šta vas je tih godina najviše brinulo?
– Meni je bilo veoma bitno za decu kako će da prođu tih 90-ih godina. Dvojicu mlađih sinova sam od šeste godine gurao na sport, prvo je bio karate, pa fudbal, košarka, pa odbojka. Oni su sad treneri, a jedan ima i svoju školu odbojke. Ja sam im u stvari u strahu da ih sklonim od ulice odredio živote.
Koliko su slični ili različiti uslovi u kojima roditelji danas odgajaju decu?
– Sličnost je što sam i ja kao glava porodice nekada često bio van kuće zbog posla, kao što danas i većina mladih mora, da bi obezbedila osnovnu egzistenciju svojoj porodici. Ali njihov život je danas sve grozniji. Mi smo se više družili, posećivali, imali smo više vremena i za sebe i druge. Danas se ljudi malo druže, bukvalno se i ne druže jer nema slobodnog vremena. Moja supruga se ljuti i često kaže kako mi možemo, a ja joj kažem, mi možemo jer smo penzioneri. Mislim da je strašno vreme došlo za porodicu. Užasno vreme je i onda se ljudi čude za tu količinu nasilja. Ljudi su totalno otuđeni. Ali ipak ima i nešto dobro u toj otuđenosti. Pokrenut je lanac čitalaca. Imao sam nekoliko književnih večeri i one su bile posećenije više nego ikada.
“Milutinov greh”
Hoćete da kažete da ljudi sve više čitaju?
– Da. Više nego ikada. Greška je što se misli da se ne čita, ljudi sve više čitaju, a najviše žene.
Kad smo kod čitanja, nazivaju vas srpski Den Braun, kako se osećate zbog toga?
– Mislim da sam u literarnom smislu mnogo jači od njega, ali po lažima mnogo slabiji. Braun se u svojim delima igra, a kod mene nisu našli nijednu grešku, ni istorijsku ni religijsku. Naša istorija i religija su toliko bogati samo da budala mora mora da izmišlja. Volim da pišem trilere, a kad nađeš trilersku priču koja se poklopila sa onim što zanima ljude, to je uspeh, dobitna kombinacija
Šta novo spremate i šta možemo da očekujemo?
– Posrećilo mi se da imam priliku da priredim knjigu o Aci Lukasu. To je jedna sjajna priča o životu i rokenrolu osamdesetih. Malo ljudi zna da je Lukas nekada bio roker. A onda dolaze devedesete i preživljavanje. Rokeri “prodaju” dušu i odlaze u narodnjake. I tu počinje priča o splavovima. Treći deo knjige posvećen je tom njegovom usponu na estradi. I on o svemu tome otvoreno govori, bez ustezanja, pa i o drogi, kockanju, ali i svim svojim ženama. Kroz tu priču se vidi i kako se nekada Juga menjala. Na proleće bi trebalo da se snima i 24 nastavka serije po mojoj knjizi “Tata u drugom stanju”. Na noć knjige, 9. decembra, izaći će i moja nova knjiga ” Milutinov greh” gde je glavni junak kralj Milutin.
Za kraj, šta vam uvek izmami osmeh i koja je vaša formula uspeha?
– Osmeh mi uvek izmami tuđi osmeh jer je to danas vrlo retko. Ljudi su postali toliko škrti na osmehu. A moj moto je: “Tiha voda breg roni.” Ništa ne može da ti promakne i ništa ne ide na silu, a na kraju sve dođe na svoje.
Laž je najgora
Naš sagovornik nam otkriva da ga u životu najviše povređuje laž.
– Laž mi je najgora i to sam uvek i deci govorio: Nemojte samo da me lažete. Mogu da istrpim i strašne stvari, ali kad vidim da me neko laže, to ne mogu podneti. Najgore je ako ste lepo vaspitani, vi nećete tome ko vas laže da kažete da laže, ali taj neko nastavlja i upada u sve veće laži i na kraju morate da odreagujete rečima: “Alo, nemoj da mi vređaš inteligenciju!” Strašno mi je i saznanje da se neko sa mnom družio iz interesa. Najveće razočaranje mi je u ljude za koje sam mislio da su mi prijatelji, a onda sam shvatio da su bili tu jer sam im bio od koristi.
Ćerka neostvarena želja
– Neostvarena želja mi je ćerka. Svi moji drugovi koji imaju sestru imaju bolje brakove. Rastući uz sestru ti poštuješ ženu i uvek prvo razmisliš i setiš se svoje sestre da ne bi njoj naneo bol. Meni je ceo život najbolji drug bila moja pokojna sestra. Moja supruga ima tri brata i tri sestre, oni su stalno u nekoj priči svi, ali kad je frka, svi su složni i tu su. Tako se nađu, to je fantazija. Kod moje mame je bilo njih 10, a kod tate šestoro – kaže Bulić.
Ne može nam niko ništa
Vanja je napisao i tekst za pozorišnu predstavu “Ne može nam niko ništa , jači smo od sudbine” koja se već nekoliko godina igra na sceni ustanove kulture “Vuk Stefanović Karadžić”, u Beogradu. Glavni likovi u tom komadu su estradna pevačica (glumi je Sanja Pešić) i prvakinja pozorišta (Aleksandra Anđelković). Obe traže nacionalnu penziju i polemišu koja je više zaslužila da je dobije. Bulić kaže da je kroz ovaj tekst pokušao da prikaže svu ljudsku glupost i od koga smo napravili narodne heroje.
Knjige za lečenje Anastasie
Bulić je jedan od prvih pisaca koji se odazvao humanitarnoj akciji Knjiga za Anastasiu koja se organizuje da bi se prikupio novac za lečenje ove petogodišnje devojčice kojoj je dijagnostikovana cerebralna paralize. Akcija je zamišljena tako da pisci doniraju svoje knjige koje će posetioci Sajma knjiga koji se održava od 23. do 30. okobra moći da kupe po ceni koju sami odrede i ta novčana sredstva se onda prosleđuju na račun za lečenje ove devojčice iz Rakovice. Bulić je za ovu akciju ustupio nekoliko svojih dela među kojima su i veoma popularni naslovi “Dosije Bogorodica”, “Simeonov pečat”, “Oko otoka”… Knjige koje je poklonio su sa njegovim potpisom jer, kako kaže, iz ličnog višegodišnjeg iskustva zna da ljudima to mnogo znači.
