Smlata iz ulice Kralja Tomislava

Branko Đurić na sceni

 

Branko Đurić i danas je, skoro četvrt veka kasnije, i na sceni i privatno, zrelija "varijanta" onog istog komičara kakav je bio u "Nadrealistima". Što bi Nele rekao: "Svojim kerefekama, magičnim pokretima, tananim osećajem za smešno, Đuđi je plenio sve oko sebe… i postao zaštitni znak ‘Nadrealista’."

Branko Đurić je jednostavno tako napravljen, sa talentom da oko sebe pokazuje kako ništa nije toliko ozbiljno, a da ne može da bude i duhovito. Čak i jedan Bata Živojinović ili Rade Šerbedžija koje takođe majstorski imitira.

Tanja Ribič sa svojom i Đurinom kćerkom Zalom

 

 Supruga Tanja Ribič bila je ta koja ga je, nakon više decenija rada na televiziji i filmu, naterala da krene sa stend-apom – jedan akter, jedan mikrofon, jedna barska stolica, jedan sto sa nekoliko rekvizita i hartijom sa podsetnikom, kad zapne (za razliku od Gutovića čiji tekst je na rolni dugoj dva-tri metra, Đuro se znatno više oslanja na pamćenje, pa mu i papirić dođe kao da piše pismeni iz matematike).

 

 

Bitlsi ili Stonsi

"Zašto ne bi radio stend-ap kad to radiš svaki dan za ručkom", bio je Tanjin vrhunski argument kojim ga je podržala da krene sa predstavom koja ih je, evo, dovela i do Australije.

Jeste li čitali "Fajront u Sarajevu"?

– Nisam.

Piše Nele da ste najveći komičar u bivšoj Jugi posle Čkalje.
– Ja? To je za mene rek’o? Pa, hvala za kompliment. Mislim, to je veliki kompliment. Ako ne laže.

Po meni je to prilično objektivna knjiga.
– Moram pročitat’ pa da vidim. Reč je o velikim komplimentima. Mislim, previše je. Ima još mnogo posle Čkalje i pre mene. Lično sebe ne svrstavam u komičare. Slučajno sam nekako najpoznatiji u tom žanru. Ali, kad biste pitali nekoga u Italiji gde sam radio poslednjih deset godina, ne bi ni pomislili da sam komičar. Kad smo, recimo, snimali film "Amatemi", režiser Renato de Marija mi u nekoj pauzi, nešto smo se zezali, kaže: "J….te, ti bi mog’o bit’ čak i komičar."

A vi se ubiste trudeći se da budete ozbiljni?

– Ništa se ja ne ubijam.

Da li postoji taj problem, kad se počne kao komičar, da se neko izvuče posle iz toga, da ga takav imidž ne prati stalno?
– Ne postoji. Niti se išta trudim da se "izvlačim". Ja sam glumac po vokaciji. Iz toga sam završio školu i time se bavim. Ja ne delim uloge na komične i tragične, meni je to potpuno isto, da ne kažem svejedno – jer mi ništa nije svejedno, uživam u svom poslu. A da li je komedija ili tragedija, drugi se bave s tim, ja ne.

U Valas teatru

Jeste li vi sad slovenački ili sarajevski glumac?
– Ja sam glumac.

 

 

Gluma kao nacija.
– Nisam po naciji. Nisam nikada što se nacije tiče – ja sam iz mešanog braka, nisam se nikada opredeljivao na taj način niti me ta vrsta podela zanimala. Ja više ljude delim na Bitlse i Stounse, jer više saznaš o čoveku ako čuješ da li više sluša Bitlse ili Stounse, nego da li je Srbin, Hrvat, Musliman, Španac, Albanac ili Šveđanin.

 

Ponosni Sarajlija

Četvrt veka staro pitanje, ali ipak s ove distance, postoji li posebno mesto "Nadrealista", ne samo u nekoj TV produkciji, već u okviru stvarnih zbivanja u bivšoj Jugoslaviji? Jeste li obeležili jedan period, porukom, recimo?

– Ne mogu ja o tome govoriti kao jedan od autora. To bi morali drugi da kažu. A jeste obeležilo moj život, u svakom slučaju. To je moj početak. Imao sam takvu sreću da, kao mlad glumac, steknem toliko iskustva ispred kamera. Snimiti toliko sati materijala tada, kada si prva godina akademije, i onda svaki put iznova. Tako da sam u tih četiri-pet godina dok sam studirao, stekao mnogo iskustva, završio sam akademiju kao iskusan glumac. Znači, to je mene obeležilo. A druga stvar, obeležilo je i ljude – vidim, i danas me sreću i govore mi citate iz "Nadrealista".

Iz Veteril parka

 

Da li u vašem životu ipak postoji i to da se pređašnje vreme, na ovaj ili onaj način, odražava i u svemu što radimo kasnije?

– Normalno. Ja sam rođeni Sarajlija. I kad bih hteo ne mogu pobeći od toga. A još i ne želim. Uvek sam nekako ponosan, jer smo bili takav jedan grad koji je doneo, ti znaš, toliko velikih ličnosti da ne nabrajam. I uvek se pohvalim sa tim. Kad kažem da sam Sarajlija, ja se hvalim sa tim. A što se tiče nostalgije, dosta je ljudi otišlo. I onako, kad se vratim, par puta godišnje idem tamo. Naravno, ne mogu reći da osećam nostalgiju prema kućama, ali osećam nostalgiju, naravno, prema ljudima. I onim retkim prijateljima koje sretnem, koji su još tamo, veoma im se radujem. Sad sam ovde sreo, pre par minuta, ovoga Paju iz mog komšiluka koga nisam video 25 godina. Veoma me obraduju ti susreti.

Letos (po evropskom računanju), završili ste snimanje u Italiji. A sada?
– Sada sa Tončijem Puljićem, u njegovoj produkciji, spremamo film iz regije koji se događa u Splitu. Pripremam neke TV emisije, u žiriju sam Tvoje lice zvuči poznato (Prva srpska televizija), radim predstavu s kojom sam u Australiji, sa Bombaj štampom forsiram poneki koncert. Nije dosadno – veli Branko Đurić, pre nego što će izaći pred – još pre početka nasmejanu publiku.

Da bi "izvršio" svoju "Đurologiju"…