Mislim se, dobro je kada se umire po redu, jer da su mi pradedovi još živi sada bi morali u svojih 120 i kusur godina da robijaju što su bežali iz Austrougarske, plivali Savom, prelazili Rusima u Galiciji.
Veliki je to zločin, izginuti u srpskoj vojsci u odbrani Beograda 1915, kao što je učinio Sremski dobrovoljački odred, njih 600 predvođenih takođe prebegom, nemačkim poručnikom Kirhnerom.
Ali jao španskim borcima. Ako je još koji ostao živ sada će da plati što se borio protiv Frankovih fašista potpomognutih Vermahtom. Dali su loš primer našim momcima koji su sada otišli u odbranu Donjecka i Luganska. Evo već im preti robija što se sa seljacima, otpuštenim radnicima i rudarima bore tamo protiv privatnih vojski ukrajinskih tajkuna. Ili je to ono što najviše boli i brine srpski režim? U tom smislu to jeste i naš rat.
Da je po Rasimu i Vladi, pohapsili bi i nekoliko hiljada ruskih dobrovoljaca koji su stigli u Srbiju 1876-1878, kada je po memoarima vojvode Živojina Mišića svaki drugi srpski oficir bio Rus. Ali razumem donekle Rasima. Ima momaka iz Sandžaka koji su otišli na Bliski istok da uništavaju poslednju u dobroj meri socijalno pravednu državu sa svima dostupnim zdravstvom i obrazovanjem. Ima pravo da se brine Rasim šta će ako se vrate. Ali taj problem ne može da reši hapšenjem sledbenika onih koji se na radikalizmu bogate dok Sandžak propada. Zmiju treba u glavu.
A Ukrajina? Podeliću privatno pismo odande s čitaocima. Da nam malo razmrda trećepozivačke kosti. Jedino ću ime devojke da preskočim, nikad ne znaš koga možeš da nosiš na duši.
"Stvari stoje, kako već znaš… Lugansk bombarduju, mnogo šta je razrušeno i mnogo je ubijenih. Struje i vode nema, hrane je jako malo. Moji roditelji i baka ostali su kod kuće. Ona je stara i bolesna. I žao im je da ostave kuću. Ja sam s bratom otputovala kod tetke u Berđansk. Potom sam pokušala da nađem posao u Kijevu. Poslala sam mnogo molbi, ali je ponuda malo. Putovala sam u Kijev na razgovor za posao. Ali kažu da neće da zapošljavaju ljude s Donbasa. Zapad Ukrajine nas jednostavno mrzi… To je strašno i uvredljivo. Sada kod prijatelja živim u Odesi i radim na daljinu. Slava Bogu što je moja profesija dozvoljava da tako da radim. Ali nisam sigurna da će da mi plate. Izlaza nema. Samo da se nadam i da brinem za roditelje."
Od tog pisma prošlo je mesec i po. Bog zna da li ima para za internet, pa samim tim i da li može još da radi na daljinu. Silno želim da verujem da će tu tanušnu devojku vihori rata da odnesu kući, živim i zdravim roditeljima u njen Lugansk. Slobodni Lugansk.
Za to vreme, dok je još u Lugansku bilo interneta, na rusko-ukrajinskim društvenim mrežama primao sam poruke o životu i još više o smrti. O devojčici iz komšiluka koja kaže da ne oseća nogu. Dete još nije shvatilo da ju je otkinula ukrajinska granata. Gleda i ne shvata. O raketama koje padaju kada se ljudi okupe oko cisterni po vodu. O delovima tela na ulicama koje su komunalci propustili da pokupe, o spaljenim kućama. I to ručno.
Sve je to na društvenim mrežama pomešano sa fotografijama ukrajinskih vojnika ruke podignute u nacistički pozdrav. Vrlo često na rukavu nose amblem SS oklopne divizije Das rajh, stilizovani kukasti krst koji podseća na ukrajinski trozubac. Upamtili su tu diviziju i Srbi i Rusi. A evo, ibermenši su opet izmileli iz svojih govana.
Na istoku ništa novo.
Ne znam šta je povuklo naše ljude u Donbas. Kakva ideologija, koji osećaj, pa čak ni da li su otišli zbog para, jer znam da tamo para nema. Iskreno rečeno, baš me briga.
Momci, želim vam da se živi i zdravi vratite. I želim vam puno uspeha u radu.
Smert fašistkaj gadine!
