Grčka i Turska se spore oko nalazišta gasa u Sredozemlju. Turska je relativno usamljena u ovom sukobu, a Evropa na pomolu novog sukoba.
U avgustu su se u istočnom Sredozemlju jedan turski i grčki ratni brod opasno približili jedan drugom. Francuska je u znak podrške Grčkoj poslala svoje ratne brodove u to područje. Time su tri NATO partnera bila uključena u incident.
Spor oko nalazišta gasa u istočnom Sredozemlju tinja već mesecima. Najnoviji razvoj događaja je alarmirao Evropsku uniju i Nemačku kao trenutno predsedavajuću Savetu EU. — Aktuelna situacija je igra s vatrom i najmanja iskra može izazvati katastrofu – rekao je ministar spoljnih poslova Haiko Mas posle razgovora s predstavnicima grčke i turske vlade. Koren sukoba leži u ugovorima starim gotovo 100 godina. Nakon Prvog svetskog rata je Sporazumom iz Lozane definisano područje današnje Turske.
Naslednica Osmanskog carstva je izgubila gotovo sva ostrva u Egejskom moru, koja su pripala Grčkoj. Atina i Ankara se od tada spore oko isključivih ekonomskih zona oko ostrva i turske obale. Ove svađe su 1996. gotovo dovele do otvorenog ratnog sukoba, kada su se turski specijalci iskrcali na jedno nenaseljenoi grčko ostrvo. EU je 2000 još jednom definisala maksimalnu pomorsku granicu i to u korist Grčke. No već nekoliko godina turski predsednik Erdogan traži novu definiciju sporazuma.
Grčka insistira na aktuelnom stanju i žali se na Erdoganove fantazije o Turskoj kao velesili. Još jedna jabuka razdora je Kipar, čiji severni deo je Turska okupirala 1974. Ovaj sukob već decenijama nagriza odnose Turske i EU, pogotovo otkako je 2004. ostatak Kipra primljen u EU.
Sada Turska dodatno doliva ulje na vatru probnim bušenjima u moru ispred okupiranog severnog Kipra. SAD su reagovale tako što su ukinule embargo oružja za Kipar. Turci su se povukli nakon što je Vašington poslao nekoliko ratnih plovila u ovo područje. Treba napomenuti i da je američka kompanija Ekson mobajl aktivna u ovom području. Turska je u novembru prošle godine s Libijom potpisala “Memorandum razumevanja” koji Turskoj garantuje korišćenje praktički od Krita do Kipra. EU je naravno protestovala i postavila pitanje kako Libija i Turska bez međunarodne podrške mogu dogovarati nešto na štetu treće strane.
Kao odgovor na sporazum Turske i Libije, Atina je s Egiptom potpisala sličan sporazum koji naravno protivreči onom između Turske i Libije. Grčka i Kipar su osim toga s Izraelom potpisale sporazum o izgradnji gasovoda koji bi u potpunosti zaobilazio Tursku i njene interese. Tu je još i Gasni forum za istočno Sredozemlje (EMGF) kojem pripadaju Grčka, Kipar, Izrael, Egipat, Italija, Jordan i Palestina ali ne i Turska. Ankara ovu grupu naziva “antiturskim forumom”. U međuvremenu su se ovoj “antiturskoj alijansi” pridružili i Ujedinjeni Arapski Emirati koji se vide kao rivali Turskoj i kojima smeta koketiranje Ankare s islamističkim grupama poput Muslimanske braće.
U ovakvoj situaciji se Turska nalazi leđima uza zid. No Ankara ima razloga za nezadovoljstvo načinom na koji je rešeno korišćenja mora u njenom susedstvu i svoje nezadovoljstvo bi mogla izneti i pred Međunarodni sud u Hagu. No umesto toga Erdogan igra na kartu agresije i vojnim sredstvima pokušava da oživi nekakav velikoturski san. No nacionalistički tonovi iz Ankare doprinose samo tome da se redovi protiv Turske zbijaju. Nakon razgovora s nemačkim kolegom Masom turski ministar Mevlut Čavušoglu je signalizovao posredovanje EU u sukobu s Atinom.
EU se međutim nalazi u neugodnom položaju: s jedne strane Brisel se prema Ankari odnosi u rukavicama jer strahuje od pucanja sporazuma o zadržavanju izbeglica. S druge strane je obavezna da zauzme stranu svojih članica Grčke i Kipra. Kratkoročno bi napetost mogla biti smanjena približavanjem Turske EMGF. No, kad je u pitanju pomorsko pravo, dugoročno će pomoći samo međunarodni pregovori o nadležnostima.
