Veština baratanja mačem se u srednjovekovnoj Srbiji sticala od plaćenika sa Zapada i muslimanskog istoka, ili iz Vizantije, u kojoj se očuvala rimska tradicija borbe dugim mačem.
Za vreme vladavine Stefana Nemanje, u Srbiji su se najviše koristili teški, jednoručni mačevi, koji su se držali samo jednom šakom. Među njima su omiljeni bili oni dugi, germanski. To oružje je sve do kralja Dragutina i kraja 13. veka imalo nezgrapno, široko sečivo, gotovo bez vrha, sa kratkom nakrsnicom (štitnikom kod drške). Sečivo je tokom vremena postajalo sve duže i uže, vrh izrazitiji, a nakrsnica šira. Produžavala se i drška, tako da se od 14. veka koristio dvoručni mač. U doba cara Dušana u 14. veku mačevi su služili, za razliku od sablje kojom se seklo, za udaranje i probadanje.
Vojna oprema i panciri, košulje od gvozdenih lanaca, nabavljali su se kod Mlečana. Početkom 14. veka u Srbiju su se iz Venecije isporučile prve velike količine mačeva tipa “skjavone”, poznatog i kao slovenski mač. Koliko je caru Dušanu bilo važno da mu vojska bude opremljena po poslednjoj vojničkoj modi, govori i dokument, da je on samo u toku 1342. uvezao čak 500 pancir-košulja. Stefan Dušan je, međutim, nekoliko puta od Mlečana kupovao i po 500 kaciga i štitnika za vrat i udove, kao i oklope za konje.
Konjanici pod punom opremom
Pešaci u Dušanovoj vojsci su počeli da nose nove, prelazne oklope, koji su bili mešavina pancira, i oklopnih ploča, kod kojih su komadi čvrstog gvožđa pokrivali grudi, ramena, okovratnik. Vojnici su imali i oklopne rukavice, štitnike i kacigu, a konjanici pored svega toga bili opremljeni i gvozdenim štitnicima za butine i kolena. Pravi, puni oklopi su se pojavili u Evropi tek u 15. veku, pa više nije bilo potrebe za glomaznim ručnim štitovima, koji su se smanjivali.
