Logično je, smatra istoričar Nebojša Damnjanović da se više zna o bogovima starih Grka i Rimljana, nego o slovenskim i germanskim, jer im je mitologija bila isprepletana ne samo sa religijom, već i sa državnošću.
– Za grčku i latinsku mitologiju specijalno važi da su u nekom periodu bile religije starih država i naroda. Na primer, rimski konzuli, kada su stupali u službu, zaklinjali su se bogu Jupiteru u čiju su čast podizani hramovi – pojašnjava Damnjanović za “Vesti” kako je to došlo do nivoa države, hramova i svešteničkih redova.
Dok o mitologijama starih Grka i Rimljana postoje brojni spisi i druga ostavština, o slovenskoj prema njegovim rečima, nema prvorazrednih svedočanstava. Ono što je sačuvano, nastalo je, kaže, u dosta pozno vreme i ne iz slovenskih već iz tuđinskih izvora.
– Nešto su beležili nemački sveštenici u srednjem veku, malo grčko-rimski autori, pa neki arapski putnici. Sve je to usputno i onda kada kod naših predaka nije bilo pismenosti u punom smislu, već nekih znaka. Pouzdano zna je da nije postojao zajednički panteon, odnosno jedna uređena predstava o bogovima sa vrhovnim božanstvom na čelu. Pritom najviše znamo o baltičkim Slovenima, jer je na severu na ostrvu Rigen, otkriveno da je bilo hramova, a pominje se bog Svetovid. Ali i to je poteklo od danskih i nemačkih istoričara, a ne slovenskih – priča nam.
Zbog raznih inostranih izvora, kaže on, ne može pouzdano reći ko je bio vrhovni bog. Verovatno Svetovid, mada je pominjan i Perun. Ta imena bogova, prema njegovim rečima, ustanovljena su pre nego što su Sloveni primili hrišćanstvo. Kada su pokrštavani, kako ističe, išlo se na to da se sve staro slovensko podvrgne osudi, a izdigne novo, pa ni ta imena bogova više nisu smela da budu pominjana.
– To što ne znamo pouzdano neke stvari o našim precima, ne treba da nas ljuti, niti da se stidimo, jer su Sloveni veliki narod velike istorije i kulture. Recimo, Rimska država, je jedna od najvećih zemalja svih vremena i velika kultura, a mitologija i religija im je velikim delom prerađena grčka mitologija. Likovne predstave rimskih bogova su često rađene po ikonografskim obrascima starih Grka. Ima i nečeg rimsko-latinskog, ali u bitnim crtama reč je o donekle kopiji starogrčkih verovanja – ukazuje ovaj istoričar.
Damnjanović se poziva na reči profesora Veselina Čajkanovića koji je proučavao religiju i govorio da je ključ stare srpske vere u kultu predaka, a što je posvedočeno božićnim običajima.
– Drvo badnjak koje se veče uoči Božića unosi u dom je od hrasta, a u stvari, simbolizuje kult naših predaka – pojašnjava nam.
Ne spori da su i na slovenska stara shvatanja uticali bližnji narodi, kako kaže, još u zakarpatskoj postojbini, Germani, Balti i iranska plemena koja su bila od posebnog uticaja na Srbe, Bugare i ostale Južne Slovene.
– U našoj staroj veri ima dosta kavkasko-iranskih uticaja. Iran je oduvek predstavljao veliko civilizacijsko područje, a upravo je primer njihovog uticaja hrast, koji je veoma važan u našoj religiozno-mitološkoj tradiciji kao sveto drvo, dok kod istočnih Slovena, Rusa, nema nikakvo značenje – priča kako se hrast i u Srbiji, održao kod božićnih običaja.
Jezička bliskost
Nebojša Damnjanović ukazuje da su se stari Sloveni selili i širili po evropskom kontinentu i danas su razuđeni svet. I, pored toga je, kaže on, jedna vrsta bliskosti ostala.
– Jezici su slovenskim narodima danas znatno bliži nego što su germanski unutar sebe ili latino-romanski, ali postoje razlike u verovanjima – rekao je ovaj istoričar.
Danica zaštitnica sna
Na ulogu boginja kod naših predaka se osvrnuo istoričar Nebojša Damnjanović, ukazujući da je ženska strana bila važna starim Slovenima.
– Profesor Veselin Čajkanović je ukazivao da stara srpska vera nije solarna već mesečeva, a Mesec je ženski simbol – kaže Damnjanović.
Vesna, često ime srpskih devojčica naročito u drugoj polovini proteklog veka, kod Slovena je bila boginja proleća koja je donosila radost u kuće, jer se priroda budila, a sve ponovo rađalo. Opisivana je kao devojka izuzetne lepote u beloj haljini, sva u cveću. Lada, boginja ljubavi i lepote je predstavljena kao lepotica zlatne kose u kojoj je venac od klasja žita, a povezivana je sa letom. Boginja plodnosti je bila Živa, odnosno ona koja daje život i zaštitnica dece, pa je kod nje je majčinstvo bilo naglašenije nego kod drugih boginja. Bila je vrlo popularna kod Slovena, a predstavljena je kao žena duge plave kose sa jabukom u jednoj i jagodama u drugoj ruci. Boginja zime i smrti je nazvana Morana. Mokoš je bila boginja majka i zaštitnica žena, a verovanje je da su sa dolaskom hrišćanstva njene osobine preuzele Bogorodica i Sveta Petka. Prema mišljenju Veselina Čajkanovića, postojala je i Danica, boginja sutona i zaštitnica ljudskog sna i Zora, boginja svitanja i mira.
