Znamo za starogrčkog vrhovnog boga Zevsa i rimskog Jupitera, ali malo ko od nas zna ko je bio staroslovenski vrhovnik. Čuli smo za boginje ljubavi Veneru i Afroditu, a da li znamo da je slovenska bila Lada?
Razloge zbog kojih više poznajemo tuđa, ali ne i božanstva naših predaka, neki stručnjaci vide u činjenici da je nađeno malo istorijske zaostavštine o Starim Slovenima i to od istoričara i pisaca koji nisu bili slovenske krvi. Različita su i tumačenja o vrhovnom bogu Starih Slovena, pa neki smatraju da je to bio Svarog, kao prastvoritelj svega, drugi da je Perun, bog munje i groma, a treći misle da je to Svetovid koji sve vidi… Pronađeni pisani tragovi o slovenskim bogovima potiču iz 6. veka, od istoričara iz Vizantije, Prokopija koji je zabeležio da su oni, u doba kada su naseljavali Balkan, imali vrhovnog boga gromova i oluja. Pretpostavka je da je to bio Perun, jer neki tragovi ukazuju da je on gromovnik koji je kažnjavao krivokletnike munjom i gromom. Žena mu je bila Dodola, kojoj i danas, ponegde, pevaju devojke prizivajući kišu. Sa prelaskom Slovena iz paganstva u hrišćanstvo, procesom koji je Srbe zahvatio u 9. veku, prema nekim spisima, umesto Peruna, gromovnik postaje Sveti Ilija koji se u Srbiji danas slavi 2. avgusta. Ima i podataka da je postojao hram Svetovida, boga sa četiri glave koji gleda na četiri strane sveta i sve vidi i sve zna, i prošlost i sadašnjost i budućnost. Zbog tih moći, neki su smatrali da je on vrhovnik među bogovima. Kada su Sloveni prihvatili hrišćanstvo, Svetovid postaje Sveti Vid, a danas se slavi kao Vidovdan.
Svarog je bio slovenski bog Sunca i kućnog ognjišta, pa su u njegovu čast paljeni hrastovi badnjaci u kući, jer je slavljen u zimsko vreme. Bio je praotac svega na Zemlji koji je upravljao i nebom. Kod Srba je nazvan Dajbog ili Dažbog i verovali su da je danju kada nosi Sunce po nebu bio dobar, a noću dok je vodio Sunce podzemljem, zao. Nazivan je i “car na zemlji”, a bio je bog sunca i vatre, zlata srebra i rudnika.
Bog Veles je bio zaštitnik stočara i pastira, ali i podzemlja, nastanjen u korenu drveta, pa je slavljen tokom setve i žetve. Verovalo se da je duhove mrtvih slao u svet živih kao glasnike. On je kod nekih slovenskih naroda i danas deo koledarskih običaja, prema kojima je od Badnjeg dana do Bogojavljenja, grupa mladića išla po domovima i pevala pesme kako bi ukućanima donela zdravlje i napredak. Ukućani bi ih darivali, a ovaj običaj se zadržao i danas na Božić kada porodica dočekuje položajnika. Veles je imao bradu od klasja pšenice, a lik životinje – govečeta, vuka… Prema nekim pričama, danas je to Sveti arhangel Mihajlo, predvodnik vojske anđela, a u nekim krajevima Srbije je zaštitnik stoke i stočara. Srbi ga proslavljaju 21. novembra kao Aranđelovdan.
Sveti Đorđe je 6. maja, a taj dan je poznat kao Đurđevdan. Prema predanju je ratnik sa štitom i mačem na belom konju, pa neki smatraju da je nastao od staroslovenskog boga Jarila, a drugi od Gerovita, poznatog kao boga-viteza. Jarilo je bio bog plodnosti i prolećne vegetacije, izuzetne lepote, a prikazan je kako bosonog jaše belog konja, okićen poljskim cvećem sa klasjem u rukama. Ima pretpostavki da je bilje vremenom zamenjeno štitom i mačem. Gerovit je shvatan na dva načina kao bog rata i kao božanstvo koje, kao Jarilo, označava donosioca plodnosti, a predstavljan je kao vitez, pa ima i teza da je baš on preteča Svetog Đorđa.
Boginje su kod starih Slovena simbolizovale ne samo pojave i osećanja već i godišnja doba, pa je Vesna bila božanstvo proleća, Lada ljubavi i lepote i povezivana sa letom, Živa boginja jeseni, a Morana smrti i zime.
Venčanjem do primirja
Bog Jarilo se, po predanju, početkom leta venčavao sa boginjom Moranom, što je donosilo mir između Peruna, čija je ona ćerka i Velesa, koji je odgajio Jarila i verovalo se da neće oluje uništiti žetvu. Posle žetve Jarilo je prevario i ona ga ubija i vraća u podzemni svet. Perun i Veles obnavljaju neprijateljstvo, priroda se smrzava, jer je Morena bez muža. Ona umire na kraju godine, a priča se ponavlja svake godine.
Bog kao putnik namernik
Gostoprimstvo je bilo važno starim Slovenima, a ono je plod činjenice da su verovali kako se Bog može pojaviti na zemlji u obliku čoveka. Kao putnik, pastir ili prosjak, zbog čega su gledali da što bolje ugoste one nepoznate prolaznike koji bi im zastali kraj kuće.
