Nedavno se završio kurs italijanskog jezika za strance u Bastiji, nedaleko od Padove, organizovan od strane opštine koji su pohađali Ukrajinci i Rusi iz Ukrajine, a predavač je dopisnica “Vesti” iz Italije Rada Rajić Ristić.
Sunce obasjalo dušu
“Kada sam saznao da nam je profesorka iz Srbije, kao da mi je sunce obasjalo dušu, iz jednostavnog razloga što sam odmah pomislio i znao, niko nas neće bolje razumeti od nje. Zajednička nam je slovenska duša, jezik i koreni, a kroz to što mi prolazimo, Srbi su tu Golgotu proživeli 1999. Preko srpskog jezika smo učili italijanski. Mnogo nam je to pojednostavilo učenje. Sam Bog nam šalje pomoć od bratskog naroda preko nje, preko naše profesorke. Sve smo ostavili u Ukrajini: posao, kuću, ušteđevinu, pristojan život koji smo imali. Rat ne bira nikoga, ljudi ga biraju. Naša tragedija je slična vašoj. Naši slovenski narodi se ne mrze, mržnja nam je podmetnuta” – ističe Aleksandr Kovalov iz Marijupolja koji je izbegao u Italiju sa suprugom Elenom i kćerkom Anastasijom.
Vekovna ognjišta
Larisa Zaitseva sa Krima nadovezuje se na reči svog prijatelja: ,, Ja sam predavala psihologiju na fakultetu, meni je bilo dobro, moja porodica je lepo živela, no sada moramo da počnemo život ispočetka, sa više od pedeset godina nije prijatno, ali moj suprug Volodimir i ja imamo decu, moramo da ih stavimo ispred naših života; porodica nam je spoj Ruskinje i Ukrajinca i nama to nije predstavljalo nikakav jaz, imamo dvoje dece i red je došao da mislimo na njih, dok mi sa onim što nas je snašlo moramo da se sa time nosimo. Kamo sreće da nas je u Italiju doveo turizam, a ne da nas rat otera sa vekovnog ognjišta. Sa profesorkom Radom smo imali više nego prijateljski odnos, osim što nas je učila, ona nam je pomagala i oko ostalih stvari koje se tiču konkretnog svakodnevnog života. Ukrajina, Srbija i Rusija su tri sestre, da se slikovito izrazim” kaže za “Vesti” naša sagovornica, Ruskinja iz Ukrajine.
Lek za ljude
“Poistovetila sam se sa njima i kada mi je bio predložen kurs italijanskog jezika za izbeglice bez dvoumljenja sam prihvatila. Godina dana sa njima mi je začas proletela. Delila sam njihovu patnju i bol; empatija je najpotrebniji lek ljudima koji prolaze golgotu. Njihovu patnju ne može ništa izlečiti, samo će vreme zalečiti rane”, istakla je Rada Rajić Ristić.
Pomoć srcem
“Kada je Volodimiru preminula majka na Krimu, nije mogao da ode na sahranu, na njemu se čitao bol, kao iz otvorene knjige. Saosećam sa njima i niko ih bolje od našeg naroda ne razume. Kad je trebalo za auto, vozačku dozvolu, osiguranje, banku da se pomogne, nisam okretala glavu, pomagala sam srcem. Mi smo kroz to prošli, ne možemo da se oglušujemo na tuđi vapaj, a pogotovu ne na vapaj naše slovenske braće. Pozvali su me, da ih jednoga dana, kada “vihor” rata prođe posetim, da posetim Krim i Marijupolj”, zaključila je Rada.
