Na kolebljivu karijeru Slobodana Rajkovića (32) pao je snop ohrabrenja kada se u leto prošle godine obreo u moskovskoj Lokomotivi, učesniku Lige šampiona, timu s najvišim pretenzijama u ruskom prvenstvu. Posle nekoliko sezona najzad se dohvatio sredine koja nije prosečna. Dobio je priliku da dokaže da može biti pouzdan oslonac u odbrani.
Da se okuraži među novim saigračima pomoglo mu je to što Lokomotivu vodi naš trener Marko Nikolić, ali mu je bilo jasno da ne može da igra na kartu zemljaštva. Morao je potpunom spremnošću da zasluži poverenje i za nastupe rame uz rame u halfovskoj liniji s Hrvatom Vedranom Ćorlukom, dugogodišnjim gazdom poslednjeg bedema, a i da odmeni kapitena ako zatreba.
Čelsi mu “našao” kuma
Upravo tako je i dobio zadatak za svoju prvu utakmicu u Ligi šampiona posle 13 godina, a činilo se da će biti njen redovni učesnik kada je kao golobradi 16-godišnjak, neizbrušeni talenat, zapao za oko velikim evropskim klubovima. Ponikao je u OFK Beogradu. Jedno vreme u leto 2006. proveo je u Arsenalovom omladinskom kampu. Bilo je to nedugo posle onog uzbudljivog finala našeg kupa između crveno-belih i “romantičara” koji su vodili sa 2:0, a izgubili su na produžetke sa 4:2. Rajković je potkraj prvog poluvremena izvukao deblji kraj u sudaru glavama sa Zvezdinim napadačem Dušanom Đokićem. Jedva su mu obuzdali krv, a nadalje je igrao s čalmom.
‘
Već u zimu 2007. pristupio je londonskom timu, ali to nisu bile “tobdžije”. Ugrabio ga je Čelsi, engleski prvak za 2006, koji je s parama ruskog milijardera Romana Abramoviča i pod trenerskom rukom Portugalca Žozea Murinja stasavao za najveća dela u Evropi.
Rajković, plaćen 5,2 miliona evra, što je bio svetski rekord za igrače tog uzrasta, ostavljen je na Karaburmi do kraja sezone, a onda se uputio na Stamford Bridž, u nepoznato i neizvesno. Od tada i počinje njegova spoznaja okrutnog profesionalizma.
Nije imao ni punih 18 kad se na treninzima našao uz Terija, Lamparda, Drogbu… Ubrzo je, međutim, poslat na kaljenje u PSV na godinu dana, a u suprotnom smeru se vratio brazilski štoper Aleks, koga je Čelsi dao holandskom velikanu na pozajmicu čak tri godine. U novoj sredini Rajković bar nije bio usamljen. U isto vreme je dres PSV zadužio i partizanovac Danko Lazović, koji je Viteseu plaćen 6,6 miliona evra. Potpisao je petogodišnji ugovor i uzeo ‘devetku”, koja je u sezoni pre te bila na leđima proslavljenog holandskog golgetera Patrika Klajverta. Naš dvojac se iz drugovanja u Ajndhovenu i okumio.
Pre nego što je Rajković lane zbog Ćorlukine povrede ušao u igru za drugo poluvreme na meču s Bajernom (1:2), u vodećem takmičenju evropskog klupskog fudbala je igrao samo jednom, u dresu PSV protiv CSKA 2007 (1:0). Igrom slučaja, njegova i prva i povratnička utakmica u Ligi šampiona ne samo da je bila u Moskvi nego i oba puta na Lokomotivinom igralištu, budući da su moskovski “armejci” tu dočekivali goste jer je Lužnjiki, glavni prestonički stadion, obnavljan za Svetsko prvenstvo 2008, a njihov je tek počeo da se pravi.
Ponovo s Krstajićem
U Moskvi ste zatim odigrali ceo meč protiv Atletika i prvo poluvreme protiv Salcburga, a u poslednjem kolu i celu utakmicu u Minhenu. U zimskoj pauzi s vama je ipak raskinut ugovor?
– Ostavio bih upečatljiviji utisak da me bolest nije izbacila iz stroja na jedno vreme. U Lokomotivu sam došao sredinom avgusta. Nisam prošao letnje pripreme, ligaška sezona je već počela pa sam morao da se prilagođavam u hodu. Video sam odmah da je Nikolić veliki trener koji može da napravi mnogo. Imali smo odličnu saradnju, ali je u međuvremenu došlo do promena u rukovodstvu. Saopštili su mi da više ne računaju na mene. Trebalo im je da oslobode mesto za stranca. Iz Bordoa su doveli brazilskog halfa Pabla. Raskinuli smo ugovor sporazumno. Imao sam malo vremena u zimskom prelaznom roku da pronađem novi klub, a otežavajuća okolnost je što se kao Srbin ne vodim kao stanovnik EU. Ostao sam bez utakmica. Morao sam da se posvetim pojedinačnim treninzima da bih održavao formu.
Niste pronašli klub u Evropi ni preko leta, ali ste se zato posle 14 godina vratili u domaći fudbal. Da li vas je iznenadio poziv iz Bačke Topole?
– Sa TSC sam se brzo dogovorio. Osetio sam njihovu želju da me imaju u timu. Sve što sam video u klubu na prvu podseća na evropski način funkcionisanja. Ulažu u fudbal, imaju ambiciozne ideje. Našli smo se…
Poznajete li neke buduće saigrače?
Ima mnogo mladih, koje ne znam. Rezervnog golmana Nemanju Jorgića, koji je od mene stariji godinu, poznajem još iz mlađih uzrasta reprezentacije SCG, a Marka Petkovića i iz mlađih kategorija OFK Beograda.
Kolika je za vaš dolazak zasluga trenera Mladena Krstajića?
– Poznajemo se još dok sam ja igrao za mladu reprezentaciju, a on za seniorski tim. Često smo se sretali na aerodromima. Ponovo su nam se putevi ukrstili dok je bio pomoćnik Slavoljuba Muslina. Kad sam ja debitovao 2008. kod Miroslava Đukića, on nije pozivan. Kasnije kod Radomira Antića on je završio karijeru u reprezentaciji, a ja nisam mogao da igram zbog suspenzije.
Šta se to onda dogodilo?
– Optužen sam da sam posle utakmice poslednjeg kola na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008, u kojoj smo izgubili od Argentine sa 2:0, pljunuo glavnog sudiju iz Omana. On je, zapravo, i zavapio kod delegata da je to učinio igrač s brojem 5, tj. ja. Zato mi je naknadno, posle meča, dodelio crveni karton. A ja to nisam učinio. Zbog toga sam se i zgranuo kad su mi saigrači saopštili da sam dobio crveni. Već sam bio u svlačionici, razmenjujući dres sa Argentincem Facijem. A da smo bili kivni na suđenje, jesmo. Izbacili smo delegata iz svlačionice kad je došao da nas pita imamo li prigovor na primedbe sudije. Kad sam se stavio na raspolaganje Tventeu, gde me je Čelsi pozajmio za sledeće dve godine, saznao sam da mi preti zabrana igranja na godinu dana.
Melem titula s Tventeom
Šta je posle bilo?
– Tada je za trenera Tventea imenovan Englez Stiv Meklaren, koji je stao na moju stranu. Za proces pred arbitražom u Švajcarskoj uzeo sam i privatnog advokata, a zastupali su me i advokati kluba i FSS. Isposlovali smo kaznu na godinu dana za reprezentaciju i na šest meseci za klub. Nikada me nije interesovalo da saznam ko je zaista pljunuo sudiju jer sam siguran da se to nije ni desilo. Mnogo smo se dobrom poznavali i niko nije do te mere bio bezobrazan i nekulturan da tako nešto uradi. Bila je to jedna velika laž koja me je koštala.
Za Vas su te Igre dobro počele jer ste golom doneli bod protiv Australije (1:1), ali ste u drugom kolu, u porazu protiv Obale Slonovače (4:2), zatresli mrežu Vladimira Stojkovića. Razočarana srpska javnost je i zbog dešavanja na meču s Argentinom svalila krivicu na Rajkovića?
– Krivo mi je što se stekao takav utisak kod ljudi. U Srbiji vole da donose odluke i zaključke, a da ne čuju drugu stranu. Poštujem svačije mišljenje, ali… Nisam mogao da idem i svima objašnjavam postupke već sam ostavio da sve ide svojim tokom i izvlačio pouke. To mi se dešavalo, jer sam uvek u sve išao iskreno. Radio sam sve srcem, a to zna da košta. Prihvatao sam stvari takve kakve jesu, nastavljao dalje, uvek mi je bio cilj da se ne vraćam na ono što je bilo.
Dok kazna nije zaživela, igrali ste u drugom poluvremenu revanša u kvalifikacijama za Ligu šampiona u Londonu protiv Arsenala, koji je bio prejak (4:0, 2:0 u Holandiji). Patnju zbog nepravde ste naplatili titulom holandskog prvaka u idućoj sezoni, 2010?
– U poslednjem kolu smo u gostima savladali Bredu. Završili smo s bodom više od Ajaksa, koji je pobeđivao u poslednjih 14 kola. U Enshedeu, gradu veličine Kragujevca, imali smo veličanstven doček jer je to Tventeu bila prva i za sada jedina šampionska titula. Od aerodroma do centra vozili smo se u autobusu tri i po sata pošto nismo mogli da se probijemo kroz razdraganu masu duž auto-puta. Bio sam presrećan, a šalio sam se da imam više titula prvaka Holandije od samog kluba budući da sam imao trofej sa PSV.
Kad podvučete crtu?
– Imao sam mnogo pehova u karijeri. Definitivno sam platio ceh nebrojenim povredama. Leđa, kolena, nos… Mogao sam mnogo više, ali ne žalim ni za čim. Iskustvo koje sam stekao je neprocenjivo.
Isti film iz Dablina
U reprezentaciji ste igrali 19 puta, ali samo triput u takmičarskim utakmicama.
– Debitovao sam u prijateljskoj utakmici protiv Irske u Dablinu 2008. Vodili smo sa 1:0, a domaćin je izjednačujući pogodak za konačnih 1:1 dao u nadoknadi vremena. Kao preslikan je bio nedavni duel Piksijevih izabranika s Ircima na istom tom stadionu u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, jer smo opet primili gol ni iz čega. Povrede su me omele da i u državnom timu dam više. Za Mundijal 2010. s Radomirom Antićem kao selektorom ispao sam iz kombinacije zbog suspenzije. Vratio sam se pod Pižonom u onom neslavnom prekinutom susretu protiv Italije u Đenovi u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo posle Mundijala.
Zahvalnost Partizanu
Mislilo se da ćete lako u Zvezdu, jer je njen direktor Zvezdan Terzić, koji Vam je bio rukovodilac u OFK Beogradu. S Partizanom ste trenirali u zimu prošle godine, ali ste se opredelili za Peruđu.
– Priključio sam se Partizanu na poziv ljudi iz uprave i tadašnjeg trenera Miloševića. Od prvog dana sam zauzeo stav da želim samo da treniram s crno-belima, a bez obaveze da potpišem ugovor. Hvala Partizanu na tome, jer mi je izašao u susret kada sam posle odlaska iz Palerma u leto 2019. ostao bez kluba. U Peruđu sam otišao zbog direktora Roberta Goretija. Dolazio je zbog mene dvaput u Beograd. Morao sam da ga ispoštujem. Odigrao sam 12 utakmica, a otišao sam neposredno pre baraža za ostanak u Seriji B, u kojem je Peskara bila uspešnija. Peruđa je završila u trećoj ligi.
U Bundesligu na poziv Danca Arnesena
Za Čelsi niste odigrali nijedan zvanični meč. U leto 2011. debitovali ste u pripremnoj utakmici protiv Vikomba, čak ste i gol dali, a zatim ste igrali na turneji u Aziji. Prethodno ste sezonu proveli na pozajmici u Viteseu.
– I trener Portugalac Andre Viljas-Boas se izjasnio za to da potpišem ugovor na još pet godina, ali je problem bio birokratski. Nisam mogao da dobijem radnu dozvolu. Iako nisam zaigrao u Čelsiju, najbitnije mi je bilo da sam odrađivao letnje pripreme i da su me slali u dobre klubove na pozajmicu. Želeo sam novi izazov. Danac Frank Arnesen, koji je godinu ranije mesto sportskog direktora u Čelsiju zamenio istom dužnošću u Hamburgeru, pozvao me je tamo. Nisam se uopšte dvoumio jer mi je Bundesliga najomiljenija posle Premijer lige. Posle četiri godine u HSV bio sam i u Darmštatu.
Sona sam samo odgurnuo
Rajkovićev saigrač u Hamburgu bio je Son, danas Totenhemova zvezda, najbolji igrač Južne Koreje. Njih dvojica su se sporečkali na treningu u leto 2014. Trener Torsten Fink je okrivio našeg igrača. Poslao ga je u drugi tim.
– Istina je da nisam udario ni Sona, a ni Arslana. Bili smo podeljeni u nekoliko ekipa i igrali na ispadanje. Kako ne volim da gubim, nekoliko puta sam predočio Soniju da je sebičan. Ne znam da li me je razumeo ili nije. Klimao je glavom i nastavljao po starom. Posle nekoliko upozorenja prišao sam mu i opet prigovorio. Došlo je do rasprave. Odgurnuo sam ga. Kad je koraknuo unazad, udario je glavom Arslana, kome je pukla arkada. Son je mene pokušao da udari, ali me promašio. Razdvojili su nas saigrači.
“Žuta” minuta
Navijači Lokomotive, a i pojedini iz rukovodstva, najviše su zamerili Rajkoviću zbog crvenog kartona u gradskom derbiju koji je Dinamu na njegovom stadionu pripao sa 5:1. U 37. i u 38. minutu, pri vođstvu domaćina sa 2:0, dobio je po žuti karton zbog nesmotrenih preoštrih prekršaja. Kažnjen je s jednom utakmicom zabrane igranja.
Baš na tom meču, koji je Lokomotivi pripao u Moskvi sa 1:0 protiv tulskog Arsnala, isto je u prvom poluvremenu prošao Ćorluka, ali u razmaku od dvadesetak minuta.
