Od vanškolskih aktivnosti, simpatije i angažman našao je u Savezu komunista. Članstvo u Partiji smatrao je prestižnom stvari, a svoj angažman obavezom. Kao aktivista, odlikovao se urednošću, tačnošću i savesnom pristupanju svemu čega bi se latio.
Delovao je, za školski uzrast, vanstandardno, kao drug iz komiteta! Kao vrhunac njegovih partijskih promišljanja, iz mladosti, pripisuje mu se i predlog da državnost Jugoslavije bude određena i atributom – socijalistička!
Bilo je to u vreme donošenja novog Ustava 70-ih godina prošlog veka, u vreme kada se epitet dopao i onome ko je o njemu odlučivao – Edvardu Kardelju, ni manje, ni više!
Socijalista u duši
Tako je prvo slovo, “S”, kao i reč socijalistička u imenu SFRJ, Slobodanovo delo i kumstvo. Videće se, kako bi njegovi sunarodnici rekli, da kum nije – dugme. Jeste da su socijalizam i ostale stvari proterane iz upotrebe, ali nisu i iz sećanja. Nema tako lako zaborava.
Kako posle gimnazije nije otišao u Vojnu akademiju, čije je kriterijume za prijem ispunjavao?
Tim pre što je bio sin majke, čiji su otac i brat pripadali oficirskom koru i karijeri. Osim toga, beše to i prestižno zanimanje. Njegov duh se ustremio na očevu stranu. Uostalom, fizičke (zamorne) aktivnosti nisu ga preterano interesovale, a vojnik, bez njih je nazamisliv.
Vojni rok je služio u Školi za rezervne oficire, u Zadru, ali u nju je dospeo partijskom podobnošću. Uostalom, ta škola bila je i otvorena za takve. Koliko ga uniforma nije uopšte privlačila, pokazalo se i u vreme građanskih ratova. Po funkciji člana Saveta odbrane u trećoj Jugoslaviji, pripalo mu je važno komandno mesto. Uzete su mu bile mere i sašivena odgovarajuća uniforma, ali je nikada nije obukao. Krojači nisu uspeli da ga nagovore da njihovo delo čak ni proba.
Odakle onda Milošević, u civilnom odelu, na mestu vrhovnog komandanta Vojske Jugoslavije, u ulozi koja mu ni Ustavim nije pripadala?
Njegov angažman u vojsci bio je iznuđen. Kad je izabran za predsednika SRJ, 1997. godine, vojska mu je, ustavno, bila glavna obaveza. Tu svoju obavezu više je pokazivao protokolarno, obilazeći i otpozdravljajući počasnoj straži u njegovu čast. Kako se približavao onaj sudnji 24. mart 1999. godine, odmazda NATO, Milošević se morao okružiti generalima. Ostao je sam među njima, jer je crnogorski predsednik Milo Đukanović, već bio demisionirao, dok je Milan Milutinović, predsednik Srbije, negde “zastao”. On je ostao – Savet odbrane! Da se preda vojnicima i da ima poverenje u sebe samog, proizlazilo je i iz okolnosti da je s porodicom postao i ratni cilj, osuđen na odstrel.
Raketiranje rezidencije
Posle te drame, kada mu je raketirana i (Titova) rezidencija, kada su se i narod i vojska našli onako kako je samo poželeti mogao, dakle prkosno i ponosno, Milošević je doživeo zvezdane trenutke! Narod ga je proglasio herojem, a on je odmah uzvratio istom merom: unapredio je generale i podelio odlikovanja. Zadovoljio se lično Ordenom heroja. Istina, nije preterano s tim žurio, pa su događaji mogli da ga preduhitre. Osim toga nije unapređen u viši čin – kapetana. A za tri meseca, koliko je trajala odmazda, mogao je da dogora do maršala, što opet pokazuje da je svoje vojničke ambicije oročio na date, trenutne prilike. Unapređenja i odlikovanja kojima je pribegao nisu u široj javnosti dala očekivani efekat jer žrtve i razaranja nisu mogle da podnesu tu vrstu nagrade.
On se, naravno, osećao snažnim i moćnim, pa je, kako i priliči ovdašnjem mentalitetu, to pokazao odmah u (svom) odnosu prema svetu: nezaobilazni inat pokazivao je tu osobenu satisfakciju, a iza njega krenula je – obnova! U zagrljaju unapređenih generala ostao je iz nužde. Kurir sa optužnicom Haškog tribunala sve više se približavao Dedinju. Ako Vojska Jugoslavije ne može ili neče da zaštiti svog vrhovnog komandanta, ko onda može i hoće?
Da u Slobodanu čuči nesumnjivi dar i prevelika potreba za natprosečnošću, imali su prilike da se uvere i njegovi profesori sa Pravnog fakulteta. Iz predmeta Istorija države i prava, iz prve je dobio desetku, kao i iz Međunarodnog prava. Na fakultetu se odmah uključio u u partijsku organizaciju, gde se i družio sa sebi sličnim (ambicioznim) studentima.
Zločinačka kapa
U jednoj prilici, general Ratko Mladić se susreo sa američkim kolegom Veslijem Klarkom (komandantom napada NATO-a na Srbiju), koji je poželeo da izmenjaju kape – da svoju zameni za “zločinčevu”. Klark je zbog toga imao neprijatnosti u zapadnim medijima, ali ta njegova kapa je dospela i u Miloševićev kabinet, pa je Mladić odlučio da mu je pokloni. Kada je stavio kapu na glavu, prisutni su se oduševili, pa je Milošević i sam poželeo u to da se uveri. Kada se pogledao u ogledalo, rekao je: “Šta je vama?! Zar ne vidite da ličim na idiota!” I, prema tvrdnji generala Momčila Perišića, koji je pet godina bio načelnik Generalštaba VJ, Milošević nije ispoljavao simpatije prema vojniku i vojsci, više je bio naklonjen policiji. Da je duhom bio daleko od maslinaste i drugih sličnih boja, govori i njegov studentski indeks sa Pravnog fakulteta u Beogradu, u kome je iz Predvodničke obuke upisana samo sedmica, inače, jedna od njegovih najnižih ocena.
Samouverena obećanja
Na prvom radnom mestu, onom koje se beleži radnu knjižvicu – u Službi za osnose sa javnošću, Skupštine grada Beograda – Milošević je ispoljio radne sposobnosti i smisao za inovacije. Da je bio siguran u sebe i zagledan u daljinu – nije se teško uveriti. Sarađujući sa slikarom Radomirom Stevićem – Rasom, koji je osnovao i pozorište za mlade, jednom zgodom je samouvereno izjavio: “Kad ja postanem glavni, ti ćeš mi biti ministar za kulturu”.
