U srpskom etnosu odavno se uvrežilo mišljenje, a bogami i iskustvo da tlo bitno određuje pojedinca i njegove osobine. Etnološka nauka i njeni prvaci, Jovan Cvijić, među ostalima, posvetili su dobar deo svog umnog rada ovom pitanju.
Njihove procene, tako dragocene, ostaće ponekad u zapećku raznih političkih i istorijskih izbora srpskog naroda: pokazaće se da etnolozi nisu uvek rado “konsultovani” u mnogim kadrovskim opcijama, konstatuje Đuro Zagorac, novinar i publicista u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.
Braničevski obrasci
– A Požarevac, u kome je rođen čovek čije ime nosi i ova knjiga, davne i burne 1941. godine, pred kraj leta, 20. avgusta, bio mu je više zanosni nego stvarni zavičaj. Ovaj grad sa okolinom, u kojoj je i poznati Stig, predstavlja jednu od najlepših bašti u Srbiji: grle ga tri reke, od kojih nijednoj ne manjka slava – Morava, Mlava i Dunav, koje donose blage vetrove. A na zemlji, nikne i procveta sve što se zaseje.
Kvalitetne seme i plodna njiva učinili su svoje, pa je tako iznikao i rasad roda Vasojevića, Slobodan Milošević! Iako su mu roditelji bili sa crnogorskih strana, zavičaj ga je odnegovao prema svojim obrascima i pravilima.
U prošlosti, ovaj grad je bio raskrsnica brojnih ratničkih pohoda i trgovačkih puteva. Iz mirnih vremena u kojima je živeo, ostalo je da o Požarevcu govore ostaci bogate kulturne tradicije. Ovde su naime sačuvani i dragoceni ostaci znamenitog Lepenskog vira, kao i praistorijske Vinče, sa pismom za koje neki tvrde da je najstarije u Evropi.
Još u srednjem veku, ovde su se odvijale svakojake trke u kojima su učestvovali i konji, noseći na svojim plećima i Vizantijce, i Srbe, i Obre i Mađare… Bilo je i neizostavnih krstaša. U 15. veku kada se grad prvi put pominje je sa sadašnjim imenom (1465) ceo kraj se zvao Braničevo. Da je kraj bio moćan i prosperitetan svedoče i podignute građevine i utvrđenja, kao što su Golubac i Ram, čija je uloga bila, pre svega, zaštitnička. Posle Prvog i Drugog srpskog ustanka otkrivene su sve lepote Požarevca i Braničeva. Požarevac je bio među najpoznatijim i najbogatijim gradovima u Kneževini.
Znamenite ličnosti
– O Knezu Milošu Obrenoviću postoje mnoga svedočenja koja govore o državničkoj mudrosti, ali i surovosti i lukavstvu u vladanju. Izborom Požarevca za centar upravljanja, on se lakše približio Beogradu.
Iz vremena Miloševog obitovanja u ovom gradu, ostalo je mnogo raznovrsnih, stvarnih i nestvarnih svedočenja, ali i jedna zbilja, po kojoj je grad i danas prepoznatljiv. Na jednom zboru, nešto poput savremenog političko-privrednog aktiva, ugledni Požarevljani su predlagali šta sve treba sagraditi da bi grad postao značajniji od “najvećeg sela”. Među poslednjima iznet je i zahtev da se što bliže gradu podigne apsana, docnije poznata i kao zatvor.
Očito je da su ugledni očevi još tada imali muke sa nestašnim potomcima. Knez je, kažu, i ovu želju uslišio. Knez je bio poznat i po čuvenoj ergeli koju je začeo, tako da se apsana Zabela i ergela i danas mogu smatrati nekom vrstom “požarevačkog imidža”. Zabela nije bila “utočište” samo za lopove i ono što potpada pod klasični kriminal – u njoj su utočište nalazili i slobodnomisleći ljudi, naročito oni koji su svojim zašiljenim perima iritirali (inače nepismenog) knjaza. Behu tu i jedan Branislav Nušić, pa doktor Vasa Pelagić… a s vremenom i neki drugi disidenti.
Stari i moderni Požarevac iznedrio je mnoge ličnosti za pamćenje. Odavde je, kad je sve izgubio – i roditelje i bogatstvo – u svet krenuo i jedan Nikola Nešković, najverovatnije prvi požarevački pisac i slikar. Njegov unuk, ćerkin sin, bio je niko drugi nego slavni Jovan Sterija Popović.
Kad je reč o Požarevcu ne mogu da se ne spomenu i Miloš Zdravković – Resavac, koji se u drugom ustanku isticao po hrabrosti. I još jedan Nikola ne može da se zaobiđe, Nikola Nestorović, upamćen u srpskoj arhitekturi 20. veka.
Popularan grad
Požarevac je u pogledu poznatih dostigao svoj vrhunac sa Slobodanom Miloševićem. Ovaj njihov sugrađanin bio je prvi politički vođa koga je narod u Srbiji izabrao i sa kojim je okončao burni 20. vek.
Na dan 7. jula 1998, na praznik poznati i kao Dan ustanka, u Požarevcu je održana svečanost, kojom prilikom je u Gradski park vraćena bista kneza Miloša. Simbolika će pokazati docniji tok zbivanja u Srbiji i veliku ulogu pojedinaca u njima. Očekivani i pozvani supružnici Milošević nisu tada stigli.
“Ti imaš kud i drugu stranu,
a ja nemam nego tuda,
pa život ili smrt!”
Ovo je tekst ispisan na spomeniku Milošu, to je ona istorijska poruka koju je on uputio 1815. Delibaši, carskom deliji u vreme Drugog ustanka. Miloš i prstom pokazuje put Delibaši, u pravcu Dunava!
Posle svečanosti govorilo se da Milošević nije mogao da dođe, jer je imao razgovor sa američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom, u Beogradu. A da li je Milošević pokazao Holbruku prstom u pravcu Dunava, koji je proticao nedaleko od njih, stavljajući mu eventualno do znanja da ni on nema “kuda nego tuda?”
U ovom gradu često se spomene i izreka: “Bolje smrt u podvigu, nego život u sramoti!”
Izreka je, u stvari, moto srpskog viteškog kodeksa, koji ni Miloševića nije mogao da mimoiđe.
Kuća ko upisana
Po Braničevu i bliskoj Resavi često se i dugo ratovalo. Gazio je ovuda i vojvoda Milenko Stojković, koji je u Požarevcu podigao kuću, kako se kaže “za gledanje”. Reč je o nečemu lepom, pa naš narodi ima običaj da kaže kao upisano…
Od njegovih potomaka kuću je kupio Dragomir Miletić, deda po majci Slobodanove supruge Mire. Mirina majka zvala se Vera Miletić. Ova kuća doživela je obnovu tako što je iz temelja rekonstruisana, kako bi u njoj srećne trenutnke provodili supružnici Marković-Milošević, sa svojim potomcima. Kuća je doživela veliku popularnost, više nego u vreme vojvode za koga se zna da je imao i harem.