Kao student, družio se sa sebi sličnim, ambicioznim studentima. Među njima, nekako najviše sa Milanom Milutinovićem, Budimirom Košutićem, Kostom Čavoškim i – Ivanom Stambolićem. Odmah je shvatio da Ivan ima najbolje premise, jer je njegova porodica, u kojoj je i poznati Petar Stambolić, ujak Ivanov, izrasla u svojevrstan politički klan.
Porodični klanovi
U Srbiji se, kao i u svim zemljama sa dinastičkim osobenostima, uvek vodilo računa, čiji su na vlasti, bez obzira na državno i društveno uređenje. Tako su nicale čitave političke porodice – Markovići, Moma i Draža, Stambolići, Petar i Ivan, a o daljoj prošlosti da i ne govorimo.
Srpski političko-porodični patrijarhat dugo će, kako vidimo, određivati odnose u ovoj zemlji.
Naravno, pronicljivi Milošević se nije prevario u svojoj proceni: Stambolića je zamenjivao na svakoj funkciji na kojoj je ovome isticao mandat. Interesantno je da je Milošević uvek, uz sve osobine sposobnog čoveka, bio u nekoj vrsti duboke neposredne zavisnosti od najbližih: tokom karijere, to je činjenično (ako se nabroje samo funkcije i njihov redosled) bio Ivan Stambolić, a tokom života, njegova saputnica i uzdanica Mirjana Marković.
Ovaj značajni trougao biće narušen zauvek, onog trenutka kada je Milošević “narušio” redosled, ostavljajući “opet” zauvek Ivana Stambolića.
Njegova “solo” karijera, od tada dobija drugačije obrise. Idila se okončala na međupartijskom obračunu, tako što je Milošević pobedio Stambolića, na najvišem nivou. Iako se radilo o čisto političkoj borbi, mnogi su su to doživeli kao ružno, čemu je doprinela tragična sudbina Ivana Stambolića.
Ovo nije prva neposredna izdaja u Srba: od Karađorđa pa do najnovijih dana, izreka o potrebnoj slozi, nažalost, stalno važi. U tom kontekstu, brojni saputnici dvojice drugova smatraju da je, ako je trebalo smeniti Stambolića, to trebalo da uradi neko drugi, a ne Slobodan, pogotovo ne na način na koji je to učinio.
Vezanost za Miru
Generacija studenata Beogradskog Pravnog fakulteta upisana 1960/61 smatra se jednom od najdarovitijih, sudeći bar po onome što su docnije uradili. Među njima je bilo dosta klasičnih “desetkaša”.
Po sećanju Ranka Bugarčića, takođe sa uspešnom karijerom, najbriljantnija je bila koleginica Veroslava Tadić, koja se 70-ih pojavila kao urednik TV dnevnika RTV Beograd, tada gledanog u celoj Jugoslaviji. Zračila je kao mio lik, ali i kao mudrica. Asketske lepote, s neizostavnim naočarima i ubedljivim, pametnim stavom, eliminisana je iz političkog novinarstva, zajedno sa liberalnim vetrom, koji je tada prohujao Srbijom, odnoseći mnoga značajna i razborita imena.
I pored srećnih okolnosti i privrženosti Ivanu Stamboliću, uporni Milošević je sebi krčio put. Odmah je dospeo na kadrovske liste, postajući miljenik onih koji odlučuju u tadašnjim društveno-političkim organizacijama Srbije. Iza njega je uvek stajala njegova devojka-supruga.
“Dok smo mi zaboravljali šta smo tog jutra doručkovali, Mira je znala gde će i šta će raditi posle tri godine. To isto je znala i za Slobodana” – pričao mi je sociolog Blažo Petrović, koji je sa Mirom započeo radnu karijeru na Radničkom univerzitetu “Đuro Salaj”, u Beogradu.
Iako su živeli u nesavršenom okruženju, prevazišli su mnoga pitanja tog okruženja. Među njima i stvar tako osetljivu kao što je ljubomora. Sebe su ubedili da taj “glas prirode” pripada samo glumcima. Od te boljke ne boluju, ali, kao i sva živa bića, napokon imaju drugu: ona pati od povećanog, a on od smanjenog spavanja. Njemu je za san potrebno dva do tri sata, u večnoj žurbi da prestigne i samog sebe, on je mogao i da ne spava.
Marširajući hod
Da li je stamen “kremen-kamen”, kakvim ga vidi javnost, ili je kolebljiva ličnost, kako su ga doživljavali neki iz bližeg okruženja? Stručnjaci za “govor tela” tvrde da njegovi nastupi, sa dignutom rukom i dlanom na gore, na primer, pre govore o nervozi nego o odlučnosti i sigurnosti. Da je bio samouveren – nema dileme: o tome je govorio njegov marširajući hod. Samouverenost je ispoljavao i time što je gladio kosu, nije se češkao po licu… Kad je pušio zabacivao je često glavu unazad, a dim duvao nebu pod oblake.
Milošević nije bio gurman, pa nije tragao za gastronomom ni onda kad je to mogao. Moderni politčari se odriču “žderačke tradicije”, poznatije u žargonu kao jagnjeća brigada. Ručkovi, jelo i piće služili su u prošlosti za to da bi se preko njih pokazali moć i slava, ispoljio određeni duh.
Tek posle boravka u Dejtonu i objavljene knjige američkog diplomate Ričarda Holbruka, domaća javnost je saznala da joj je predsednik tamo, u belom svetu, malo više pio, i to omiljenog viskija iliti “škotske brlje”. Njegovi ondašnji saradnici su govorili da je tom zadovoljstvu bio sklon i da je rado uzimao domaću rakiju. Njegovi određeni potezi, ipak, ne mogu da se dovedu u vezu s tim, a još manje sa eventualnim oboljenjem, kao posledicom alkohola.
Zahvaljujući odnosu prema jelu i piću, Milošević je mogao, kad je rad bio u pitanju, da se smatra sposobnim. Osim toga, on nije imao potrebu za dužim odmaranjem i rekreiranjem, što je postalo, ne samo moda, nego i potreba. On je posedovao urođenu energiju, a nagon za vlašću mu je bio dovoljan za neiscrpnu fizičku i duhovnu snagu.
Hladni narcis
Oni koji su se malo više bavili ličnošću Slobodana Miloševića s psihološke tačke gledišta, tvrde i dalje da je njegov karakter najbliži tipu “hladnog narcisa opsednutog vlašću” i sa “jakim primesama autoritarnog i nekrofilnog karaktera”. Ta ocena se zasnivala na “političkim” osmatranjima: glavu je držao uzdignuto, bradu isturenu napred, osedela kosa uredna i začešljana na gore, usne stisnute, alice ledeno ozbiljno…
Oči su prozor duše, a za njegove, tvrde da su odavale lukavog i opasnog čoveka. Za njegov osmeh kažu da je bio prezriv, a pogled ironičan: ohol je, nadmen i hladan, volja za moći i potreba da bude obožavan činili su ga hladnim narcisom.
