Oproštaj od Srbije bio mu je bolan. Ispraćen je vezan i ispljuvan, kao diktator, i kriminalac kakvog Srbija nije imala, bezočniji i od jednog Miloša Obrenovića.
U Krivičnom tribunalu Ujedinjenih nacija, u Hagu, preuzet je kao monstrum, nečovek, odgovoran za višegodišnje “balkansko ludilo”, raspad Jugoslavije, izazivanje četiri rata, genocid…, sve sa ciljem stvaranja – “Velike Srbije”. Odgovoran je i što je “izazvao” Ameriku i NATO da su “morali” i oružano da smiruju neposlušnu SRJ, podseća Đuro Zagorac u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.
Počinio je toliko zla da ga nije mogao zaštititi ni imunitet šefa države, bio je prvi državnik u svetu koji je seo na optuženičku klupu jednog međunarodnog delioca pravde.
Ne dosađujte!
Zatvorska ćelija, bez dnevne svetlosti, stalno upaljenom sijalicom i video-nadzorom, nije mu poremetila svest, ali ga je za tren bila pokolebala optužnica. Bila je upakovana u znaku satanskih šestica (66 tačaka), u njoj uopšte nije mogao prepoznati sebe. Aktere i posmatrače-izveštače bio je obuzeo strah. “Balkanski kasapin” se već predaje, od najavljenog višegodišnjeg “procesa veka” neće biti ništa…? Zaista, bio se stekao utisak da će se Slobodan Milošević povući, da je odlučio da se “brani ćutanjem”, da ne namerava da prkosi pravdi pobednika nad pobeđenim. U trenucima napetosti Milošević je uspeo, a da mu predsedavajući suda ne isključi mikrofon, da saopšti celovitu misao:
“… Molim vas da pročitate presude koje imate zadatak da donesete i nemojte više da mi dosađujete – da slušam satima čitanje tekstova napisanih na intelektualnom nivou sedmogodišnjeg deteta, da se ispravim – retardiranog sedmogodišnjeg deteta. Nemojte da mi dosađujete, pročitajte to…”
Bes je posebno obuzeo Miloševića, jer se u optužnici uopšte nije pominjala agresija NATO na Jugoslaviju (treću), kao i da je nije bilo. Šta je ovo? Kao da je ona “sama sebe” napala, počinila zločin “sama prema sebi”, da je “sama na sebe” bacila 22.000 tona bombi, među kojima i strogo zabranjenih kasetnih bombi i ubila više od 3.000 svojih građana, među kojima su bila i deca, porušila svoje mostove i fabrike, sama lansirala rakete sa uranijumom i tako “svesno” rešila da uništi i svoje potomstvo. Da je sama sa Kosova proterala 330.000 nealbanaca…?
“Ako ovaj nelegalni sud i pred ovim činjenicama ostaje slep, onda nema govora o nikakvom sudu, već da ste vi deo ‘mašinerije za izvršenje zločina nad mojom zemljom i mojim narodom…'” grmeo je optuženi i “zamolio” da se samo pročita osuda koja je već doneta.
Sporna legalnost
Kako od početka nije priznavao Haški tribunal, smatrajući ga nelegalnim i odbijajući da prihvati pravnu pomoć, jer je odlučio da se sam brani, realno su mnogi očekivali da će Milošević suđenje okončati ćutanjem.
O legalnosti ovog Tribunala koji je osnovao Savet bezbednosti UN za bivšu SFRJ, i domaći i međunarodni pravnici su ukrstili rogove. Oni koji mu negiraju legalnost pozivali su se na važeća dokumenta UN, a najvažniji je da SB nema ovlašćenja da se bavi zakonodavnim aktivnostima, da donosi ikakve zakone. Prema Deklaraciji (iz 1948) suđenja za zločine genocida, recimo, mogu da vode samo sudovi država članica UN. Iz ovih i više drugih razloga, kao i činjenice da je Tribunal sam sebi doneo Pravilnik po kome će suditi nazvan je i “igračkom” SAD i drugih članica NATO preko koje zabavljaju svetsku javnost sa jedinim ciljem da prikriju svoje grehove počinjene prema jednoj međunarodno priznatoj državi i njenom narodu.
A neki su Haški tribunal doživljavali i kao obnovu inkvizicije, srednjovekovnog duhovnog suda rimokatoličke crkve koji se bavio otkrivanjem i kažnjavanjem jeretika. Prilika je bila da se podseti i upoređuje na brutalne metode odmazde koje su smišljali katolički ideolozi, a izvršavali sami vernici. U Haškom tribunalu prepoznavala se i američka inkvizicija kojom nisu bili obuhvaćeni verski odmetnici, ona se primenjivala na osobe koje je neki moćni pojedinac ili uticajna grupa proglašavala krivim.
Da li je imalo smisla igrati u toj predstavi? Još kad se zna da Pravilnik tribunala minimizira mogućnost oslobađanja optuženog u pomanjkanju dokaza? A nedostatak dokaza bio je večni razlog za oslobađajuću presudu, piše Zagorac.
Oran za istorijski trijum
Očekivanja da će Milošević ustuknuti i proces uvesti u mirnu vodu nisu se obistinila. Prvo je bio izazvan od predsedavajućeg, sudije Ričarda Meja koji je rekao da mu je video-nadzor u ćeliji zbog njegovog dobra, da “slučajno ne izvrši samoubistvo”. To je ražestilo Miloševića, ali i pružilo mu priliku da obelodani strategiju svoje odbrane:
… Nikada ne bih izvršio samoubistvo, ne bih to učinio zbog svoje dece i porodice, ali i zato što moram da se borim ovde, da rušim i ovaj sud i ovo ruglo od suđenja i njegove poslodavce koji ga upotrebljavaju protiv ljudi koji se bore za slobodu…”
Bio je to sada drugi, pravi Milošević.
Šta ga je zanosilo: nagon za golim životom, urođena vlastoljubivost, ili unutrašnja čežnja da mora do kraja odigrati ulogu zaštitnika države i naroda?
Iz ranijih suđenja političarima i drugim moćnicima ostale su slike kako su oni izgledali u ulozi optuženog, mali, gubili moć govora, menjali fizički izgled. Bili su toliko skrhani da su sticali novu “facu”, postajali ljigavi kao jegulje, sa neuhvatljivim odgovorima.
A, Milošević? Bio je toliko oran i neukrotiv da je manje upućeni mogao lako zameniti optuženog za tužioca.
U čemu je bila tajna njegove voljnosti i postojanosti? Možda se ona krila u svesti? Odavno je znano da je čista savest “najveća uteha” čoveka u nevolji, da poštena savest “nema straha”. Savest je izvor volje za životom, a to podrazumeva i za borbom?
U neprobojnim zidovima haškog kazamata, u ovozemaljskom paklu, kao i u orkestriranoj satanizaciji u svetu, on je sagledao i mogućnost svog istorijskog trijumfa.
Nije slavio Đinđićevu smrt
Nije se javljalo kako je Milošević doživeo neočekivani rastanak od sudije Meja koji se naprasno razboleo i brzo umro, ali se zna da je odbio da učestvuje u slavlju zatvorenika, na vest da je u Beogradu ubijen Zoran Đinđić. Tu smrt je prokomentarisao tragičnom, ali zbog dece koja su ostala bez oca.
