Milošević je olako prihvatio ultimatum Kontakt grupe, koji mu je preneo ruski ministar Kozirjev, kad je pristao da odbaci Radovana Karadžića i Republici Srpskoj uvede sankcije, piše Đuro Zagorac.
Žrtvovanjem Srba u Hrvatskoj i BiH, Milošević je verovao da će pritisak Zapada na SRJ sasvim iščeznuti, da će biti skinute sve sankcije i da će Kosovo biti tretirano kao unutrašnje pitanje. Bila je to kobna greška, navodi Zagorac u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.
– Lideri su se samo podelili, otupili srpsko pitanje. Istina, Milošević je stekao epitet “faktora stabilnosti” i “garantom mira” na Balkanu, ali je upao i u mišolovku. Ruski general Fjodor Lodgin, šef vojne obaveštajne službe, odmah je sačinio scenario po kome će se odvijati dalje aktivnosti NATO. Tačno je predvideo agresiju na SRJ i na samom kraju najavio: “Zapad će se postarati da ukloni i njega samog” (Miloševića).
Da li su za prognozu izrečenu u ovom tajnom scenariju znali Slobodan i brat mu Borislav, koji je imao priključak na Kremlj?
Dve godine kasnije, posle Balkanskog samita i usvajanja Kritske deklaracije, Slobodan je i sam shvatio da mir na Balkanu još ne odgovara Zapadu. Sve se dalje samo vodilo – izvučena je Crna Gora, podstaknuta tzv. albanska gerila na Kosovu…
Od garanta do zločinca
Ni pod raketnim udarima, Milošević nije podizao belu zastavu. Uočeno je bilo da mu se i opozicija priklonila, bila je ogorčena zbog vojne odmazde. Šta činiti u novonastalim okolnostima?
Mediji su, 25. maja 1999. citirali saopštenja: “Dobio sam telefonske pozive sa više strana, iz Nemačke, UN, sve tajanstveniji jedan od drugog”. Pominjalo se da je “gospođa iz Haga zauzela tvrdu liniju” i savet “što manje govoriti, to bolje…”.
Dva dana kasnije 27. maja, Haški tribunal je progovorio, saopštio je da je protiv Slobodana Miloševića podignuta optužnica.
Šta se u međuvremenu promenilo? U Americi je došlo do smene vlasti, jedan ratoborni tim, oličen u Madlen Olbrajt je izgubio, a nova administracija smirila je euforiju prema Srbiji i SRJ, odustala od daljeg drobljenja teritorija. Podržala je i novog predsednika, Vojislava Koštunicu, kao ličnost koja je sposobna i voljna da te prostore pravno oblikuje i na tim osnovama dugoročno stabilizuje.
Evropska unija je u tome i prednjačila. U odnosu na Miloševića, “zločinca”, zajednički su sledili kurs.
Milošević je bio jedini politički lider koji je prihvatio (bez uslova) sve mirovne planove koje je međunarodna zajednica donosila, a jedini je optužen i proglašen zločincem. U zločin mu je stavljeno i to što je koristio silu, vojsku i policiju, na Kosovu.
Dok nije došlo do oružane pobune Albanaca, sile nije bilo. Nije bilo ni izbeglica. Vrata pakla su otvorena, jer je Zapad podsticao i podržavao Albance na Kosovu što je vodilo u tragediju.
Trofej kapitalac
Postavljen je i uslov koji je bio tačno vremenski oročen (31. mart 2001), da nova vlast u Beogradu uhapsi Miloševića. To je i odrađeno, ali krajnje nespretno, čak brutalno. Šta je Amerikance, Zapad, motivisalo da Milošević mora u Hag, da ga ne prepuste domaćoj pravdi?
Vojni angažman u BiH, a posebno odmazda NATO, u kojoj su SAD bile glavne, ima značajnu i moralnu komponentu.
Oslobađanje Miloševića značilo bi i amnestiranje za Srbe, koje je “ceo svet” proglasio glavnim akterima u krvavim događanjima na prostorima SFRJ. Milošević je bio kao stvoren za odstrel, trofej “kapitalac”, preko koga se uklanjaju posledice za nelegalno vojno angažovanje i zadovoljava pravda za sve njegove protivnike.
Sa njegovom osudom stavlja se i tačka na jedno neslavno poglavlje, izvlačenje iz balkanskog kotla i haškog skupog sudovanja. Vojnu odmazdu, svoju “humanu” akciju, najodgovorniji pojedinci su želeli i da pokažu.
Politički grehovi Slobodana Miloševića koje je lansirao Zapad, praćeni su nezapamćenom medijskom kampanjom, nisu se zasnivali na čoveku Miloševiću, već na političkim potrebama njih samih. Od Miloševića je stvoren mit, preko Miloševića Satane, vođena je određena politika, isprobavano oružje.
Slast pobednika
U vreme bombardovanja, prvi planer i odabirač ciljeva bio je Španac Havijer Solana. Za ovo ime vezana je sva tragika napada NATO na Srbiju. Kako se zločinac uvek vraća na mesto zločina, Solana je posle 2000. više puta dolazio u Beograd. Tako je bio i 2003. godine, kao predstavnik Evropske unije, i to trinaest dana pre održavanja vanrednih parlmentarnih izbora, podseća Zagorac.
– A Solana je “fini zločinac”, gospodin. On je “samo” birao vojne ciljeve, a što su u njima ginuli i civili (81 dete), pa to su neminovne “kolateralne greške”. Da mu je “savest čista”, želeo je i da pokaže. Došao je u srpsku prestonicu da tu oseti slast pobednika i da prkosi njenom sudu koji mu je izrekao dvadesetogodišnju robiju. Da se naruga vrhovnom komandantu herojske vojske, istog takvog naroda. Bila je to najveća uvreda za porodice stradalih, za novu vlast, ali i državu, piše Zagorac.
Moć atomske bombe
U nemačkom Bundestagu, psolanici su preslišavali svog ministra spoljnih poslova Jošku Fišera. Upirali su se da mu dokažu da je Čečenija, u Rusiji “istovetna” Kosovu i pitali – zašto NATO i tamo ne interveniše?
– Nije isto – odgovorio je ministar. Rusi imaju atomsku bombu koja bi mogla da padne i po našim glavama.
Prijateljske obmane
Dugo je Milošević odolevao američkoj najezdi, a što im je na kraju popuštao najzaslužniji su bili Rusi. Oni su preko Srba simulirali veliku silu, ali su u svojoj nemoći bili realniji, prvi su, međutim, nagovestili kakav će biti i Miloševićev politički kraj.
