Treću Jugoslaviju je 1993. godine, upravo kad je izgledalo da se sve kreće u željenom pravcu, u skladu sa politikom “svi Srbi u jednoj državi”, zahvatila nepogoda; ne prirodna, već robno-novčana. Cene. Inflacija je dobila krila, podseća Đuro Zagorac u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.
Novčanice sa 20 nula
– Cene su 1993. rasle brže od mogućnosti Zavoda za izradu novčanica da štampa novčanice, koje su bile dostigle i dvadeset nula. U trgovini se prodavalo sve što je bilo za prodaju. Nemačka marka, devize, rasle su do neba. U januaru 1994. dnevna inflacija dostigla je rast od 61,83 posto ili preko dva odsto po času. Mesečna inflacija popela se na 313 miliona procenata, ostvaren je – svetski rekord.
Ovaj neslavni rekord nije bio u skladu sa uzvišenim državnim ciljevima, ali je izbacio na površinu zabludu o ekonomskoj moći nove (ili) novih država i kontroli robno-novčanih tokova.
Kad je Milošević krenuo na jednu miting-turneju, organizatori su se našli na mukama. U Nišu, glavnoj stanici, došlo je do velikog nezadovoljstva: zaposleni nisu primili plate. Kako obezbediti da mu narod kliče, a ne (sačuvaj Bože!) da im zvižduci i protesti budu motiv okupljanja? Pa to je bar lako rešiti! Tone novčanica su prokrčile put i obezbedile veličanstveno druženje naroda i vođe!
Moćna fabrika novca Narodne banke Jugoslavije nije mogla bi više da prati inflaciju, da odštampa novac. U pomoć su pozvane i četiri filijale u zemlji, koje su na tržište emitovale i do 400 milijardi dinara dnevno. Novca, bezvrednog papira, bilo je sve više, ali ne više robe…
Penzija za kesicu bibera
Ta 1993. ostala je zapamćena i kao rekordna po broju samoubistava, najbrojniji među žrtvama bili su stari-penzioneri. Penzije su postale besmislene – kad iz pošte krene penzija vredna dve marke, dok je poštar isporuči vredela je polovinu jedne marke, a srećnik koji je stizao do kase mogao je da kupi još preostalu – kesicu bibera!
Al’ nam ga Sloba zabiberi! – oglasio bi se koji preživeli iz redova bića bez nade, zvani penzioner. A procene su bile da su upravo starije generacije, glasajući za Miloševića i njegove, bili i najveća smetnja promenama u Srbiji. Da, ali i kad se više nula pređe u nizu, nisu više nule već – lanac!
Takav jedan lanac formirao se spontano uoči dočeka nove 1994. i opasao sedište Republičke vlade u Beogradu. Do posledica bunta nije došlo, pogašena su već bila sva svetla, pa i ona u kabinetu predsednika vlade Nikole Šainovića. Ministri su otišli da slave!
Koga loviti? – nije više bilo ničega ni u obližnjem parku!
Šta je ovo sad, niko se i ne poziva na odgovornost da podnese ostavku? – pa to bi bilo strašnije i od same inflacije.
Gde je i šta radi Sloba, pa on je i bankar? Tu je, bdije nad situacijom i sam je očajan zbog očajnika, ali je samouveren i nepokolebljiv; formirao je timove stručnjaka, okupio svu srpsku pamet…
Avramovo čudo od dinara
Profesor Lazar Pejić, inače blizak vrhu SPS-a, uputio je jedno kratko pismo Slobodanu Miloševiću. U njemu je pisalo:
“U prilogu vam dostavljam predloge prof. dr Dragoslava Avramovića za stabilizaciju naše privrede…, ovo za Vašu pažnju i Vaše potrebe.”
Predsednik nije stigao da ga pogleda, ali ga je uvrstio u paket koji je poneo kući i prepustio supruzi Miri da se “zabavlja”… Pisamce i pomenuti Avramovićev program zapeli su Miri za oko, učinilo joj se da tu “nešto ima” i preporučila (naložila) mužu da tog profesora i angažuje.
Milošević već sledećeg meseca formira Ekspertski tim na nivou Srbije i za njegovog kapitena postavlja upravo Avramovića. Decembra 1993. potpisao je Avramovićev program i ovlastio ga da krene.
Ko je sad pa taj, kakva mu je to tajna studija napisana na svega četiri kucane strane?
Avramović je počeo kao asistent na Pravnom fakultetu u Beogradu, a onda se odmetnuo i vremenom postao cenjeni ekspert Svetske banke i Ujedinjenih nacija. Izbio je na glas studijom o kafi, kao strateškom potencijalu zemalja u razvoju. Sa zamašnom deviznom penzijom vratio se u Beograd da mirno živi penzionerske dane, ali se još osećao čilim, a i poznanici su ga ubeđivali da nije za staro gvožđe.
Sam je kasnije govorio da ga je podsticao “osećaj dužnosti” da pomogne da se iziđe iz “ogromne tragedije”, ekonomske i socijalne, od koje je stradao narod, a Miloševićev poziv bio je i profesionalni izazov koji je teško bilo odbiti.
Svojom fizičkom pojavom, iz koje je zračila očinska brižnost, način komuniciranja i lakoća iskazivanja misli, smisao za korišćenje, postao je – otkrovenje! Bacio je u zasenak mnoge kolege sa zvučnim titulama, ali još očiglednije i ostrašćenije političare.
Njegov program spasenja je dorađen, ali je pitanje dinara, kako ga je on postavio, ostala ključna poluga. Avramović je sa dinarom učinio čudo, povratio ljudima dostojanstvo i pružao nadu, jedan dinar jednako jedna marka, i ta stabilnost se održavala…
Smena omiljenog dede
Deda Avram je postao toliko omiljen u zemlji da je slavljen kao prorok. Stizala su priznanja i iz sveta. Dostigao je slavu koja je ugrožavala i onu koja je bila rezervisana samo za Miloševića. Da li ga je ta slava isuviše zanela? Postavio se kao glavni ekonomski reformator, sa ambicijom da odlučuje i o najkrupnijim političkim pitanjima države. Kad je bio zapeo da SRJ zatraži prijem u Ujedinjene nacije, da prihvati deobni bilans koji je nuđen iz sveta oko nasledstva SFRJ, zatražio prijem u MMF i Svetsku banku, Avramović je zagazio u duboke vode, ugrozio i zvaničnu politiku Miloševića. Avramović je brzo zaustavljen, smenom sa mesta guvernera.
Obziri ili pretnje
Da je Avramović ostao nosilac opozicione izborne liste 1996, procenjivalo se, kako je bio krenuo, da bi socijalisti (a time i sam Milošević) bili zbrisani. Zašto se najomiljeniji deda u zemlji u poslednji tren povukao? Nije mogao, bilo je tumačenje iz njegovog najbližeg okruženja, da se suprotstavi Miloševiću iz ljudskih obzira. Kakav bi on bio čovek, da pljuje (a morao bi) na onoga ko ga je lansirao i kome je bio leva ruka. Ispostavilo se kasnije da je Avramović imao i drugih muka, da mu je bilo zaprećeno?!
