Poslednja decenija prošlog veka i vreme vladavine Slobodana Miloševića za Srbe, odnosno tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, okončana je tragično, NATO bombardovanjem. Slavljeni, mnogima i omraženi predsednik Milošević izgubio je izbore 5. oktobra 2000, a nekoliko godina kasnije izručen u Hagu.
Početak te poslednje i još jedne teške decenije 20. veka, obeležio je rat u Hrvatskoj, protiv kojeg su svi bili, ali se, ipak dogodio, jer je Hrvatska, po osamostaljivanju, najpre “udarila” na Srbe koji su do HDZ vlasti, po Ustavu bili konstitutivan narod.
Srbija se zvanično distancirala od rata, ali je poznato da je značajno i iskreno pomagala “dok se moglo”. Milošević je kao predsednik “države koja ne učestvuje u ratu” bio glavni pregovarač sa međunarodnim posrednicima. O tim godinama, Đuro Zagorac piše u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.
Dupli aršini
– Srbi su, kad se SFRJ počela raspadati, iz “dna duše” poželeli da i dalje žive u – jednoj državi. Još kada se matica, sa vođom, izjasnila da pripadnici njenog naroda imaju pravo da sami odluče o svom statusu – i da je pravo opstanka u zajedničkoj državi starije od prava na odlazak iz nje, kao i da će ih u tome podržati, pomagati i braniti, san je postao bliži javi.
Svi Srbi u – jednoj državi.
To je davalo krila svim Srbima, a prekodrinski su odmah počeli da lete. Od tada (pa večito) postavljalo se pitanje koliko je ta politika utemeljena na stvarnom pravu, a u kojoj meri se radilo o obmani.
Najpre se potencirao stav da ako se jedna država raspada ili razdružuje, svejedno, onda u tome treba krenuti od startne pozicije, da svakom pripadne ono što je u nju uneo, gde su, naravno, najvažnije teritorije. Da se tako postupilo, a nije, drama SFRJ bila bi sigurno manje tragična.
Pošlo se od principa da je pravo naroda na samoopredeljenje suvereno i neotuđivo. Po tom pravu, od postojeće države odvojile su se prvo Slovenija i Hrvatska, a onda i ostale republike. Makedonija je prošla najčistije, bez pucanja i žrtava, stekla je potpunu nezavisnost.
Kako su Slovenija i Hrvatska to učinile na prepad i uz upotrebu oružja, i kako nisu poštovale ustavnu proceduru, one su secesionističke, nasilno formirane države.
Slovenija je bila republika u kojoj su živeli Slovenci i nacionalne manjine, kod nje je samoopredeljenje prošlo slavljenički. Hrvatska je bila država hrvatskog i srpskog naroda i manjina. Ako jedan narod ima pravo na samoopredeljenje onda ono pripada i drugom.
Ustavno rešenje je bilo takvo da većinski narod ne može nametati svoju volju manjinskom, a upravo to se dogodilo.
Ovo pravo Srbima nije dato i nije bilo stvar trenutne političke nagodbe, ono im je davno “priznato” s obzirom na istorijske zasluge u formiranju hrvatske države 1945. godine. Šta se moglo očekivati rušenjem tog principa? Ono što se i dogodilo – građanski rat.
Čupanje iz korena
Mogli su matica i vođa da zauzmu i suprotan odnos, da Srbima u Krajini “savetuju” da se tog prava odreknu i ostanu “mirni”, ali osećanje obmanjenosti i strah od ponovnih ustaških zločina u Hrvatskoj, bio je takav da je morao da se “isprazni”.
U BiH: trojstvo – Srbi, Hrvati, muslimani. Svakom narodu pipadalo je ustavom zagarantovano isto pravo. Hrvati i muslimani prekršili su ustav i pogazili zadatu reč, svoju volju nametnuli su Srbima i dobili su građanski rat.
Republika Srpska Krajina postojala je tako od 1991. do avgusta 1995. kada je hrvatska agresijom nazvanom “Oluja” proterala sve tamošnje Srbe, uz do tada neviđene zločine. Pre toga je za iznalaženje političkog rešenja, ambasadorska četvorka velikih sila, u Zagrebu predložila i okvir o srpskoj autonomiji, sa oznakom Z-4. Hrvatska je odmah glat odbila plan i nastavila sa etapnim vojnim akcijama. Srbi nisu stigli ni da se izjasne, krenula je akcija na Knin, kao glavni grad i sve ostale gradove i mesta. Hrvatska je te 1995. silom pregazila Krajinu i u tome su joj pripomagale čak i snage NATO. Osvojili su oružanim putem teritoriju, međunarodno zaštićenu, uz garancije Jugoslavije.
To Hrvatskoj, međunarodna zajednica nije uzela za kakav greh, plan o autonomiji niko više nije pominjao, Srbima su poništena prava, iščupani su bili iz korena. Proterno je skoro 250.000 Srba, a više hiljada ubijeno. Pitanja odgovornosti, pa i Miloševićeve, prepuštena su bila srpskim očajnicima.
Plavi šlemovi
Nekadašnjoj Republici Srpskoj Krajini, sreća se bila malčice i konačno nasmešila, kada je priznata tako da su je Ujedinjene nacije uzele pod svoju zaštitu. UN su poslale svoje mirovne snage, sa garancijom da će se njen status razrešiti – političkim sredstvima, dakle mirnim putem. Na takav plan potpisala se kao garant i matica Srbija.
Vođa bez glasa
O tragičnoj sudbini Srba iz Republike Srpske Krajine, Milošević se, posle 1995. nije više izjašnjavao, piše Zagorac.
– Govorio je o podršci koja je bila moralna, a tragediju je pripisao njenom nesposobnom rukovodstvu. Ostao je bez glasa i pred kolonom krajiških izbeglica. Nikada nije kročio na tle RSK. Na kraju, Milošević je bio i ozlojeđen na Krajišnike. Prvo, zato što, kako se govorilo, nisu ni pokušali da se brane, a onda i što su učestvovali preko paravojnih grupa, u “otimanju” njegove vlasti da se on nasilno izvede iz rezidencije i odvede u zatvor.
Drakonske sankcije Srbiji
Na prostoru nekadašnje SFRJ, Srbi su se jedino morali boriti, za svoje međunarodno priznato pravo. Branili su se i oružjem i uspeli da omeđe etničke prostore na kojima su živeli u većini, proglasili Republiku Srpsku Krajinu (Hrvatska) i kasnije Republiku Srpsku (BiH). Podrška Srbije je bila značajna, i dugo je Vojska Krajine bila superiorna u odnosu na Hrvatsku. Matica je stala iza delova svog naroda, dveju pritoka. To joj novokomponovana međunarodna zajednica nije priznavala, prekodrinskim Srbima je poništeno pravo na samoopredeljenje i pravo na omeđene teritorije, a matici Srbiji, zbog te podrške, uvedene drakonske sankcije, karantinske izolacije.
