Po povratku iz američke baze u Dejtonu (krajem 1995), Milošević je blistao u punom državničkom sjaju. Tamo je “spakovan” problem BiH, okončan je građanski rat i izvršeno razgraničenje.
Priznata je Republika Srpska, istina samo u obliku entiteta, ali više nije moglo. To omeđavanje prekodrinskih Srba, prvo u istoriji, smatrao je svojim velikim delom. Posle tog “uspeha”, Milošević je sav bio okrenut Zapadu, piše novinar i publicista Đuro Zagorac u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.
– Sad je Republika Srpska dobijena u komadu, što je mnogo povoljnije od ranijeg plana – bile su prve Miloševićeve reči, upućene u jednu kameru, posle Dejtonskog sporazuma.
Teror Zapada
Na jednom okupljanju odabranih, za njegovu slavu, u vili u Užičkoj ulici u Beogradu, Milošević je samouvereno najavljivao: “Mi ćemo izvesti panterski skok i rešićemo sve naše probleme.”
Pod tim skokom podrazumevao je, prema svedočenjima generala Momčila Perišića, da SRJ ekspresno postane članica NATO-a, a onda da se nesmetano okrene ekonomskom razvoju.
Ove želje su mu se brzo pokazale kao nerealne, jer posle Dejtona i Pariza (gde je sporazum svečano potpisan), položaj SRJ se iz godine u godinu pogoršavao. Bili su postavljeni dodatni uslovi, a preko Kosova, država je bila izložena i teroru. Zapad se toliko osilio , ultimativno postavio, da je samo insistirao na ili-ili.
Ili ispunite to, ili sledi vojna odmazda!
Sučavanje s tom istinom je zaista bilo bolno. Milošević se odlučio za politiku odbijanja ultimatuma i u tom opredeljenju i gledao spasenje.
Preduzeo je dodatne međunarodne kontakte sa Rusijom, Kinom, Indijom… Živeo je u čvrstom uverenju da “zlikovci” neće smeti, od stida pred svetom, da realizuju ono što su naumili.
– Mi smo mu predočavali da su pretnje Zapada surova realnost koja nas neće mimoići i da se moramo pripremiti kako bismo tu odmazdu podneli sa manje žrtava, ako je već ne možemo izbeći – tvrdio je Perišić.
Generali i političari
Koliko se vrh VJ prema toj pretnji ozbiljno odnosio, svedoči i činjenica da bio sačinjen i plan da se pojača odbrana zemlje.
Iz iskustva, iz ratova u zalivu i BiH, znalo se da najveća opasnost dolazi iz vazduha. Zato je zatraženo da se nabave novi, efikasniji sistemi za odbranu.
Taj plan zahtevao je i značajnija finansijska sredstva (oko pola milijarde dolara), ali bi se obezbedio zaštitni kišobran koji bi i odvraćao napadača.
– Šta je ovim generalima, odakle državi tolika sredstva? – pitali su se političari.
Šansa se ukazala na drugoj strani. NATO je bio odlučan – na prostore SRJ doći će milom ili silom. Ako je već tako, neka onda dođu milom, kao partneri. Takav partnerski sporazum bio je i sačinjen. Njime se predviđala vazdušna inspekcija nad Kosovom i to u koordinaciji NATO-VJ.
Eksperti su pripremili sporazum, a generali Perišić i Klark potpisali. Parafirao ga je i Milošević. Počeo je da se primenjuje, naši i njihovi oficiri su se izmešali. Ubrzo je plan miniran.
Zašto?
Pojedini generali su vazdušnu inspekciju i saradnju sa NATO doživeli kao – kapitulaciju. Milošević se prelomio, podržao je neustrašive patriote, a Perišića smenio sa funkcije načelnika Generalštaba VJ. Posle novih, još surovijih uslova, postavljenih u pregovorima (Rambuje-Pariz) koje niko, a posebno državnik, nije mogao da prihvati, usledilo je ono što je i bilo na redu – odmazda!
Narod prepušten osveti
– Tvrdim da se odmazda mogla izbeći, ali kad već nije htela, onda su nedopustivi potezi koji su povučeni da bi se iz tog oružanog konflikta izvukli bilo je i ostalo stanovište generala Perišića.
On je u vreme sukoba nepogrešivo najavio i kakav će rasplet biti, podseća Zagorac, citirajući Perišića
– Kad Milošević shvati “šta je rat”, on će pokušati da se izvuče. Ta njegova “neodlučnost” će se skupo platiti”. I to se zaista i dogodilo.
Vojska se povukla, teritoriju prepustila napadaču, a narod osveti i izbeglištvu. Da su isto rezonovali kao Perišić generali aktivnog vojnog vrha, ostalo je svedočenje američkog posrednika, oličenog u jednom Fincu – Martija Ahtisarija. Kad je Milošević prihvatio ultimatum
Zapada za prekid napada, (jun 1999), generali koji su se u tom trenutku nalazili pored njega vidljivo su bili “zbunjeni” i “deprimirani”.
Sporazum koji je Milošević prihvatio bio je čak na prvi pogled i prihvatljiv: Kosovo ostaje u sastavu Srbije i Jugoslavije, privremeno će doći međunarodne snage za uspostavljanje mira, privremeno dok se ne pronađe političko rešenje o autonomiji. Dolazak NATO snaga se nije “primećivao” u ponuđenim papirima.
Prepuštanje Kosova
Dejtonski sporazum koji je potpisan u Parizu morao se pretočiti u posebnu rezoluciju Saveta bezbednosti, znanu po broju 1244.
Ona je sadržavala nešto sasvim drugo, omogućila je da se tamo stacioniraju upravo snage napadača, NATO-a, sa pravom upotrebe sile. Pridodat joj je i Kumanovski sporazum, vojni dokument kojim je iz pokrajine proterana vojska i policija (daleko od same granice sa pokrajine). Kosovo je prepušteno, podseća Zagorac.
Sankcije Srpskoj
Leta 1994. godine rukovodstvo Republike Srpske raspisalo je referendum, da se narod izjasni da li prihvata Vens-Ovenov plan za BiH. Prvi je, oštrinom mača, reagovao Slobodan Milošević ističući da se radi o “nesumnjivo najtežoj odluci protiv građana same Republike Srpske”, ali i protiv interesa celog srpskog naroda, i protiv interesa SR Jugoslavije. Istog trena oglasila se i Savezna vlada odlukom o prekidu političkih i ekonomskih odnosa sa Srpskom, zabranom boravka rukovodstva Srpske u SR Jugoslaviji, i potpunim zatvaranjem granica za sve transporte, osim hrane, odeće i lekova. Prekinute su telefonske linije. Osudama i ruženjima rukovodstva prekodrinskih Srba nije bilo kraja
SUTRA – Slobodan Milošević – lične i političke drame (18): Inflacija razbila zablude
