Kad je Hrvatska krenula u osamostaljivanje, Franjo Tuđman i njegovi, udarili su prvo na svoje Srbe, podseća Đuro Zagorac, novinar i publicista u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.
– Počelo je sveobuhvatno ruženje, ali i još gore – proterivanje Srba iz hrvatskog ustava. Srbima iz Hrvatske su poništena konstitutivna prava, kao narodu, koja su krvavo stekli u Drugom ratu, kada je stvorena Republika Hrvatska, jedna od šest članica druge Jugoslavije.
Jovo Rašković, vođa novoformirane Srpske demokratske stranke u Hrvatskoj, upeo se bio iz petnih žila da Srbi i Hrvati postignu politički dogovor, u miru. Zato je, kad je već počelo varničiti i oružje, otišao kod hrvatskog predsednika Franje Tuđmana i izložio mu svoje poglede na rešenje – srpska kulturna autonomija kao prirodno pravo.
Vojni puč ne bi uspeo
I da se istorija ponavlja, Srbi su se mogli uveriti 1991. Povratila im se 1941. Samo što su ovog puta još više bili zbunjeni i dezorijentisani, nisu znali na koju stranu da krenu. Jedan ponosan narod doživeo je najveće moguće poniženje, ružen je najviše od onih kojima je omogućio “više nego što je mogao”.
Svoj “braći” iz okruženja, “omogućio” je da steknu svoje države, da obezbede nacionalna i ljudska prava…
Može se reći da je internacionalizacija, koja se odvijala pod vlastitom kontrolom, nanela bolnije i dalekosežnije udarce srpskom prostoru i dhu, nego viševekovno potlačivanje od brojnih imperija. Iz srpske, proizvela je tri nove nacije, od jednog, tri nova jezika…
Kako JNA nije učinila više u očuvanju SFRJ, upravo je postala velika žrtva tog raspada?
– Klasični vojni puč koji bi imao za cilj da primenom vojne sile održi Jugoslaviju na okupu, u jugoslovenskim prilikama kakve su ostale posle Titove smrti nikada nije imao izgleda na uspeh, osobito ako se misli o trajnom uspehu. Takav puč se svakako najlakše mogao izvesti odmah nakon Titove smrti. Razloga za to bilo je napretek ako su u pitanju dezintegracioni procesi koji su rušili Jugoslaviju… – govorio je Veljko Kadijević, prvi čovek JNA iz tih burnih vremena. Kritikovan je i osporavan Kadijević kao neodlučan vojnik, politički kolebljiv, ali mu je ljudskost, ipak neosporna, piše Zagorac.
Naknadna pamet
Američki sekretar Džejms Bekera, govorio je pak, ali tek kad je postao penzioner sledeće: “…Mi smo znali da će doći do strašnog građanskog rata ukoliko se Jugoslavija ne raspadne mirnim putem. Upravo se to i dogodilo i to zahvaljujući jednostranim proglašenjem nezavisnosti Slovenije pa onda i Hrvatske. Ove dve su tim činom uzurpirale deo granica Jugoslavije, što je bio akt nasilja i akt narušavanja principa Helsinške povelje…”
Bejker je te ratne dane opisivao kao “krvavu jugoslovensku tragediju koja se odvijala pred našim očima”.
Prema njemu je, za tu tragediju odgovorna komunistička klika Josipa Broza Tita, koja je nametnula arbitrirani metod unutrašnjih granica.
– Gazeći etnička osećanja, čak premeštajući silom etničke grupe. Ali, krivica pada i na zapadne lidere koji su, sa anđelskom naivnošću uzeli te granice ozbiljno i onda, na dati znak, požurili – i cigli dan ili dva – da priznaju postojanje nekoliko secesionističkih republika, čije nastojanje su oni, očigledno, ocenili kao povoljno za njih. Upravo su ti lideri gurnuli Jugoslaviju u mračne godine građanskog rata, a njihova pozicija zvanično oglašena kao neutralna, u suštini nikad to nije bila – govorio je kasnije Bejker.
Donkihotsko herojstvo
Glasoviti Aleksandar Solženjicin, ruski stvaralac i nobelovac pisao je i govorio, podseća Zagorac, da se ju-drama neće dugo prepustiti zaboravu.
– Posle mnogo toga što se zbilo i što se već zna ideje o zajedničkoj državi na ovim prostorima, pa i Miloševićeve, predstavljaju svojevrsno herojstvo, ako ne i donkihotsko – govorio je Solženjicin
Milošević nije bio zagledan u Ameriku, preko Rusije je bio okrenut Kini u kojoj je, za svoj politički naum, imao i jedino pravo uporište. Njegova politika ponosa i prkosa u Pekingu je imala bezrezervnu saglasnost. Tu je obezbedio i ekonomsku pomoć, ali nedovoljnu da bi podstakao razvoj i spasao zemlju od posledica sankcija. Od susreta s Jeljcinom bila je slaba vajda.
Supruga Mira je povodom svojih knjiga i promocija, putovala po svetu i proveravala opredeljenja.
Podršku, bar medijsku, imali su u Rusiji, Kini, Indiji…, a pojedinačno od nezavisnih intelektualaca širom sveta. To je zvučalo zavodljivo, ali je bilo nedovoljno da bi Srbija te svoje naume, odbranu nacionalnog i državnog dostojanstva i odbranila. Pomoć materijalna i podrška nisu mogli da podstaknu ekonomski razvoj, a još manje uticati na odbranu od vojne sile, kakva je NATO.
Raskoli i deobe
Kada je SRJ uvela sankcije Republici Srpskoj, hermetički je zatvorila, Radovan Karadžić je u očaju, na Palama, prognozirao: Gotovi smo – neprijatelj je uspeo da nas podeli.
Raskole i deobe nisu podsticali samo vladari i političari. Veliki greh se pripisuje i intelektualnim elitama. Iako im je stvaralačka moć skromna, preko diploma, titula, specijalizacija… uobraze se. Prvo što uoče je da im ne valja sopstveni narod.
I onda, što je takođe preraslo u tradiciju, prihvataju razne novotarije iz sveta i počnu da “kuju zavere”.
Gordost u nastupu
Slobodan Milošević se ponašao, ponekad, kao da Srba ima više nego Kineza, i kao da je Srbija velika ko Rusija, komentarisali su neki Miloševićeve nastupe.
Ovo su bili refleksi na gordost kojom je srpski vođa nastupao na brojnim skupovima, na kojima je čitano opelo jednoj državi i međunarodnim arbitražama. Da je toliko uveličavao Srbe i Srbiju – bilo je preterivanje, iz straha i zavisti, ali da je nosio samouverenost, kao da iza njega stoje nepodeljeni svi Srbi, bilo je neosporno – piše Đuro Zagorac.
