Nacionalo ostrašćeni Hrvati i “mudri” Slovenci bili su više nego zabrinuti novim likom na političkoj sceni.
– Milošević je sebi zadao životni zadatak da ljudima obezbedi srećan život. Posle pobede na Osmoj sednici, poručio je da je na dnevnom redu samo ona politika koja pomaže da se živi bolje i dostojanstvenije. A događaji koji su dolazili u susret i koji su se munjevito smenjivali, odveli su mu brod na drugu stranu. Zanesen neograničenom vlašću, genetski ponosan i prkosan, srpski kormilar se našao u oluji. Ishod je bio tragičan – piše Đuro Zagorac, novinar i publicista u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.
Zagorac podseća da je Srbija ostala bez prijatelja i saveznika, dobila žrtve i milion ljudi koji su morali u bekstvo, privredna moć Srbije na kraju veka umanjila se za 60 procenata u odnosu na 1990, a Srbi su se dodatno podelili.
Strah od srpskog vođe ispoljavali su svi, od mudrih Slovenaca, nacionalno ostrašćenih Hrvata, do ostalih srbomrzaca. Najveći strah, duboku zabrinutost zbog novog vođe osećali su pojedinci iz srpskog okrilja.
Ružna strana jedinstva
– Očajnički krik pustio je i Dobrica Ćosić, posle događaja od 9. marta 1991, posle žestokih protesta u Beogradu, kad su pale i prve žrtve. Ta događanja Ćosić je doživeo istovremeno i kao poraz režima i kao poraz opozicije. Uputio je i javni telegram vođi.
“Ako vodeći ljudi Srpskog pokreta obnove sa svojim političkim saveznicima, svojom ideologijom i agresivnošću služe i neprijateljima Srbije i srpskog naroda, a služe im, onda i Vaša nespremnost, nespremnost vlade, i Vaše stranke da se tolerantno odnosite prema neistomišljenicima, sa neodgovaranjem na zahteve mladog naroda, takođe, služe neprijateljima Srbije. Razuman cilj borbe za jedinstvo srpskog naroda u ovim danima, za koje se zalažete, ne može da se ostvari bez saradnje sa opozicijom, radikalnog raskida sa titoizmom i ubrzane demokratizacije društva. Savetujem Vam i molim Vas da ispunite studentske zahteve. Nema tog političkog i ideološkog principa koji danas ne treba podrediti spasavanju građanskog mira i demokratskog lica Srbije” – pisao je Ćosić.
Devetomartovski događaji pokazali su, kao na dlanu, samo ružnu stranu srpstva. U tome su nastavili da se takmiče i vođa i njegovi oponenti. Sam vođa se raspolutio: postao je lider stranke i njenog (svog) političkog programa. I sve koji ga nisu u tome sledili doživljavao je kao neprijatelje. U tome je ostao dosledan do kraja.
Sud istorije
Nisu Srbi odabrali i stali iza Miloševića kao božanstva (cara Lazara), već zbog toga što su verovali da im on može pomoći da formiraju državnu zajednicu (u novim uslovima), koja će odgovarati njihovom pravcu, uz nacionalno dostojanstvo. To je bio i njegov naum. Taj savez je dugo opstajao i raskinuo se bolno za obe strane, piše Zagorac.
– Odmazdom moćnika Srbija je ojađena, a Milošević je sebi obezbedio to da istoričari neće moći da ga zaobiđu i ignorišu. Izjava, kad je ostao bez vlasti i pošto su protiv njega podignute optužnice, da mu može suditi “samo istorija” – ima uporište u ulozi koju je odigrao.
NATO bombardovanje nanelo je Srbiji neprocenjive štete, ljudske žrtve, materijalno razaranje, izvršen je i ekološki genocid koji može odlučiti sudbinu celog naroda.
Nesporno je da je ova odluka bila akt samovolje silnika. Pogaženi su važeći međunarodni principi, svet se našao pred istorijskim izazovom. Milošević je svojom politikom uspeo nekako da nekima u svetu otvori oči. Lideri Kine, Rusije i više drugih zemalja stavili su prst na čelo i prozborili javno: U svetu ništa više neće biti kao što je bilo pre napada na Srbiju. Najavljena su nova “partnerstva”, povećana je proizvodnja i prodaja oružja…
Raspolovljeni lider
I pored svih strahota koje su pratile narod i državu, Milošević je opstajao kao “raspolovljeni” vođa, predsednik samo svoje stranke i svojih navijača. Nije pokazivao želju za pomirenjem i postizanjem mogućeg konsenzusa o vitalnim interesima. Nije tražio savete, a nuđene je ignorisao. Samo u jednoj prilici usvojen je dokument koji je nalikovao kolektivnoj pameti. Bila je to “Deklaracija o narodnom jedinstvu, usvojena 24. marta 1998. u Skupštini Srbije.
“Danas, više nego ikad, naša sudbina je u našim rukama i ovom deklaracijom mi potvrđujemo da smo sposobni da se nosimo sa uspehom… Naša vizija Srbije je moderna, demokratska, ekonomski i kulturno razvijena država poštovana od svih… Odlučno odbacujemo svaki pokušaj ideološke, verske i nacionalne isključivosti i sebičnosti, a političke razlike ne smeju da budu prepreke ubrzanom razvoju i reformama…”
Nije Milošević patio od potrebe da bude upoređivan, a nije se ljutio kad su neki njegovi potezi proglašavni za “Pašićevske”. Nema uzora, zato se njegova državnička delatnost, s obzirom na to kako je i u kojim okolnostima vođena, i prozvala – “slobiranjem”.
Izobličenje slobode
– On nije “oličenje, već izobličenje slobode”, uzviknuo je Kosta Čavoški, profesor i Slobdanov kolega iz studentskih dana. U studiji “Slobodan protiv slobode”, Čavoški je pokušao da alarmira, tvrdeći i dokazujući da se radi o vođi sklonom samodržavlju i da je on u velikom “sporu” sa političkom slobodom. Poruka mu je bila: “Delo i politički mit Slobodana Miloševića rađanje je jedne lažne zore, da ne donese jutro bolje sutrašnjice, već jutro staroga dana koje se već mnogo puta pojavljivalo, donose nam novi despotizam”.
Titova rezidencija
Kad se pojavio, na početku vladavine, Miloševića je krasila – skromnost. Takva mu je bila i porodica. U zasebnu kuću se uselio ( i otkupio je) iz bezbednosnih razloga. Vlast i “verni drugovi” brzo su učinili svoje. Na kraju se vozio u Titovom automobilu, uselio se u njegovu rezidenciju, kraljevski dvor, kitio se ordenima…
