Gnev nezadovoljnih hranjen je sa dva izvora: prema deci, zbog političkih grehova roditelja, a prema njima, opet, što su im deca bila drčna. Moćni, u vlasti i bogatstvu, uvek su imali muka sa “dečjim bolestima” svog potomstva, piše Đuro Zagorac u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.
Ponosni roditelji
– Vidi ovog bezobraznika! Ostavi ovu džukelu, može nekog i da ujede!
Ovo ogovaranje pratilo je Marka Miloševića dok je odlazio u obližnju prodavnicu da kupuje i prošeta svog kućnog ljubimca u Požarevcu.
– Ovaj krele nema ni prema kome milosti! Veže jadno kuče, a on ode… Došao je ovde, nakon što je pregazio više jadnika i uništio na desetine skupocenih trkačkih automobila. Sad će nama da se natovari na leđa – bili su neki od zanimljivijih komentara na Markovu rešenost da napusti vilu na prestižnom Dedinju i da se za stalno nastani u jednoj palanci.
Upravo na taj njegov početak i osamostaljenje posebno mu je ponosan otac, koji se na kraju i javno požalio da je upravo on bio najveći grešnik prema sinu, kad je dozvolio da prvi novac zaradi fizičkim radom, kod privatnog ugostitelja i u njegovom rodnom gradu.
Za oca je bio častan, opravdavujući i ime koje je nosio po onom Marku (Miljanovom). I majka mu je našla utehu, nije je zadivljavao ocenama, ali jeste kao sportista, izgledom i životnim motivima, oličavao je generaciju koja dolazi, ostavljajući uspomenama momka-ratnika u opancima, po kome je Srbija dugo bila prepoznatljiva. Marko je sebe našao u atraktivnom i skupom automobilizmu preko koga je ušao i u vode šou-biznisa.
Fizički, kažu, liči na Mirinog ujaka Mihaila koji je poginuo 1942. sa svojih dvadeset godina u partizanima. Kad je Marko bio u tim godinama nije išao ni na mirnodopsko odsluženje vojnog roka. Kao razlog tome, list jedne opozicione stranke navodio je njegovu “emocionalnu nezrelost”, kao i da je pacijent psihijatra. Sam je odgovarao, preko tužbe sudu, na dijagnozu iz štampe, tvrdeći da nije sposoban za službu jer je u saobraćajnoj nesreći povredio kičmu.
Poharani “Markovi konaci”
Da mladi, posebno sportisti, “nerado idu u vojnike” nije bila pojava sa kraja veka kad su vođeni i pravi ratovi.
Autor knjige “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”, novinar Đuro Zagorac još je sedamdesetih godina prošlog veka, zbog objavljivanja imena vaterpolista, rukometaša, košarkaša, i svih za vojsku “nesposobnih delija” imao, kako piše, grdnih problema i pretnji, zbog kojih je čak tražio i sudsku zaštitu. Zagorac piše da je i mladog Miloševića krajem devedesetih uvrstio na taj spisak, ali da je, kad je došlo NATO bombardovanje, Marko obukao uniformu i zaboravio bolove u kičmi.
Ali, jedna diskoteka, “Madona” u Požarevcu, dugo je bila medijska i svojevrsna politička atrakcija. O njoj se pisalo, kamerama svedočilo i govorilo.
Kad mu otac nije ponovo izabran za predsednika SRJ i kad je sam bio primoran da se skloni odlaskom u inostranstvo, “Markovi konaci” su poharani. Raščerupana je “Madona”, ali oskrnavljena i pekara u centru grada, u kojoj se hleb mogao dobiti besplatno. Mlađi Milošević je, s proširenjem poslova, stupanjem u brak i rađanjem sina (Marka), poželeo da se povuče u mirnije vode, da olakša život i sebi i roditeljima. Od automobila i ludih trka Marko je potpuno “oladio gume”. Manje se pojavljivao i na javnim mestima. Međutim, mediji naprosto nisu mogli bez njega.
Najbolje drugarice
Marija se rodila u septembru 1965, u znaku Device. Rasla je i postala najbolja (i jedina?) drugarica svoje mame. I likom je na majku, što je njihovu vezu činilo idiličnom. Požurila je da uplovi u bračnu luku, što joj nije baš prijalo. Osećala se jakom, ubeđena da može uspeti, pre svega kao solista.
Mali problem sa Marijom nastao je kad joj je otac postao važan, “otac nacije”. Počele su da stižu i pretnje Miloševićevoj deci. Ali, kad se hoće, rešenje se brzo nađe. Mariji je u “Politici” omogućeno da radi kod kuće i da samo pošalje tekst u redakciju.
Direktorima velike izdavačke kuće je postala zanimljivija nego urednicima. Brinući se o njoj, oni su se dodvoravali njenim roditeljima. Dok se Minović “okliznuo”, njegov naslednik (“pučem”) Dragan Antić je ostvario moć, na kojoj su mu mnogi zavideli, više nego Požarevljani Marku Miloševiću.
Nakon početničkih novinarskih koraka u “Politici”, Marija je zaplivala u vode privatne samoinicijative, koja se mnogima u to vreme činila kao slamka spasa.
Kako je i uz čiju pamet i novčanu podršku, 1994. osnovala radio stanicu, ostalo je da se priča.
Krstila ju je Košava, po našem brzom vetru. Oprema i redakcija su joj bili skromni, ali postavljeni visoko, studio u Palati Ušće, a antena na njenom krovu. Emitovala je samo muzički program, bez želje da se govornim emisijama i vestima meša u politiku. Dok su drugi privatni mediji slavljeni, Marijina Košava je služila zgražavanju.
Postala je medijska ličnost. Marija je s Košavom podelila sudbinu političkog poraza svojih roditelja. Pripisano joj je više ružnog nego što je stvarno zaslužila. Njen biznis i profit bili su skromni, ali na velikom glasu.
Dobronamerni joj zameraju, verovatno i opravdano, da se u svom zanosu družila (čak i emotivno vezala) sa problematičnim osobama. Kad joj je otac dospeo muka, u hajci i akciji lišavanja slobode, bila je spremna da ide do kraja, odlučna da sve žrtvuje, do samožrtve.
Toranj u Požarevcu
Laserska rasveta parala je nebo, Markova “Madona” videla se iz “cele Srbije”. Ljudi su se okupljali i gledali je kao Krivi toranj u Pizi. Ko je osmislio i finansirao modernu diskoteku, brojni su pokušali da utvrde. Pominjane su stotine (stranih) hiljadarki, jedni su istinu čuvali kao poslovnu tajnu, drugi su bezuspešno pokušavali da je otkriju.
