“Ovo je bilo njeno delo, ona je od početka do kraja držala volan, a muž joj je okretao pedale”, kategorično je tvrdio general Stevan Mirković, piše novinar i publicista Đuro Zagorac u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.
– Čim se Mira Marković oglasila da želi da ima veći uticaj u politici, sručila se na nju lavina – potajno iz vladajuće SPS, a javno od lidera opozicionih stranaka, njihovih pristalica, medija… Oni iz vlasti želeli su da uzdignu vođu štiteći ga od “zle žene”, a opozicija da preko nje kompromituje Miloševića koji je delovao neoboriv.
“Sporno” očinstvo
Prvo se postavilo pitanje: Čija je uopše Mira Marković, ko su joj roditelji, gde je rođena? Najmanje je osporavao materinstvo, da ju je rodila Vera Miletić, studentkinja iz Požarevca i visoki funkcioner KPJ. Da, ali ko je njen stvarni otac?
Pojavile su se razne verzije, tumačenja, priče, a najpre ona da su Mirinom rođenju prethodili “partijski zadaci” Josipa Broza Tita sa mladom partijkom. Kad je Tito krenuo iz Beograda u Valjevski partizanski odred, poslao je trudnu Veru kod roditelja u Požarevac, a sa sobom je poveo Davorjanku Paunović, Verinu sestru od tetke sa istim statusom – mlada, studentkinja i partizanski pouzdana.
Kad se Vera porodila, Broz se, iz “viših interesa” revolucije, odrekao očinstva, što se inače smatralo neoprostivim grehom članova KPJ. Trag očinstva je zatrt tako što je naloženo Momi Markoviću, kao “partijski zadatak”, da ga on preuzme. A Moma je bio partijski instruktor upravo za požarevački kraj i pripadao je najužem partijskom vrhu u Srbiji.
Moglo se pročitati i da je njen otac Boško Golubović, glasoviti inspektor beogradske tajne policije, specijalista za komuniste i njihove grehe. Kad je Vera dospela muka, kad je bila otkrivena kao ilegalni rukvoodilac i uhapšena, mučnom i dugom ispitivanju podvrgao upravo opaki Bečarević. Iz tih “druženja” proizašlo je da se policajac zaljubio u ropkinju. I da se iz te veze rodila Mira.
Pričalo se i da se Vera domogla Švajcarske, što Bećareviću nije uspelo. Tamo se udala, i viđena je, kako je pisano, u Kanadi, nekako baš posle martovskih događaja na beogradskim ulicama (kad su šetali tenkovi).
Pričalo se i da je Mira rođena iz Verine intimne i partijske veze, sa Mustafom Golubićem, znanim kao moćnim sovjetskim obaveštajcem bez stalnog boravka. Bilo je još različitih verzija. Postala je junakinja trač priča, zahvalan lik, za humoriste i karikaturiste.
Ćerka partije
Iako su se trudili da mnogo toga ignorišu, nikog nisu tužili, sigurno je da to bračnom paru Milošević-Marković nije prijalo. Oboje su dostojanstveno branili svoju privatnost.
Dok je ismevanje, kao što je preko pesme “Baba Jula” Bore Đorđevića bilo sa duhom, dotle je Mirino ruženje zbog cveta u kosi, koji je znala da nosi, bilo ipak neljudsko. Taj cvet je, piše Zagorac, simbol jednog zaveta:
– Volela bih kad bih bar na svečanostima nosila cvet u kosi, kao sećanje na majku, jer mi se neprekidno natura misao da bi to mogla da bude još jedna stalna veza između nas dve – ostalo je kao poruka majke-mučenice rođenoj ćerki. Ko je zapravo Mira?
Rodila se 10. jula 1942. godine u partizanskoj bazi kraj Morave, nedaleko od sela Brežana, desetak kilometara od samog Požarevca, od oca Mome Markovića i majke Vere Miletić. Otac joj je bio vodeća partijska ličnost i organizator ustanka u požarevačkom kraju, a majka blizu njemu. Ona je ćerka partije i ćerka ljubavi njene majke Vere Miletić i oca Mome Markovića koji je bio i apsolvent medicine. Vera je kratko rukovodila partijskom organizacijom u okupiranom Beogradu.
Kada je otkriveno njeno skrovište, dospela je u ruke tajnoj policiji. Izložena je stravičnim mukama, na njoj su se sladili ljudi sa nagonima nižim od životinjskih. Nije izneverila partiju, a ni izdala drugove. I kad je vođena na gubilište, mesec dana pre oslobođenja Beograda, klicala je toj svojoj partiji.
Prva Mirina žrtva
– Ona je jaka i opasna ličnost – govorio je jednom prilikom autoru ove knjige Đuri Zagorcu, general Stevan Mirković.
Mirkovićeva ocena, piše Zagorac, značajna je iz razloga što je ovaj Titov general i verni pristalica njegovog dela, bio i prva njena politička žrtva. Kad su se ono počele formirati prve, uglavnom nacionalne stranke po republikama, Mirković je skočio u odbranu SFRJ, koja je već bila smrtno ranjena. Iza Mirkovića stali su mnogi, a imao je i zvaničnu političku i finansijsku podršku JNA. U inicijativnom odboru za rormiranje – SK Pokret za Jugoslaviju našla se i profesor Mira Marković.
Za njen angažman založili su se admiral Branko Mamula, a i Veljko Kadijević je govorio da može biti od koristi u izradi dokumenata, idejnog oblikovanja Pokreta.
A Pokret je, na toj prvoj otvorenoj političkoj sceni, bio za respektovanje – posle SPS-a u Srbiji i HDZ-a u Hrvatskoj, on je imao najviše evidentiranih pristalica. Događaji su dobili takvo ubrzanje da se Pokret počeo cepati i osipati. Počelo je da previre i u njegovom samom vrhu. Mirković je pokušao da oslušne još preostali crveni svet, otišao je u Kinu. Dok je tražio dodatni oslonac, Mirković je izgubio oslonac, liderski, u Beogradu! Izvršen je puč.
Mira je sa svojima uspela da smeni Mirkovića. Bila je to njena druga “Osma sedmica”. Na onoj prvoj, Milošević je uspeo da obori Ivana Stambolića i da zajezdi. Pričalo se da je Mira bila idejni tvorac sednice partijskog vrha u Srbiji, a o stvarnom doprinosu tome i sama se hvalila.
Ples vlasti
A onda, ona, vlast, počela je svoj ples. JUL je startovao suprotno svom najbitnijem opredeljenju. Stranci je priličilo da bude kao devojka bez stana, a ona se odmah, kao princeza uselila u dvorac, jedno zdanje koje je sagradio beogradski stari trgovac Krsmanović.
Profesorkine knjige dospele su odjednom u žižu interesovanja. Nisu to interesovanje izazvale polemike o njenim sadržajima, već pre svega tiraži i prevođenje na više od 20 jezika. Promocije knjiga po svetu i kod kuće pretvorile su se u medijsku atrakciju. Izgubljen je svaki osećaj mere.
