Bila je ciča zima, januar 1958, Požarevac. Ona je očajavala zbog trojke iz istorije u đačkoj knjižici, a on se baš tada pojavio u njenom magnetnom polju, piše Đuro Zagorac u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.
– Njoj je bilo 16, njemu 17. Kao da ga je poslala neka viša sila. Bilo je isuviše tugaljivo gledati njen isti takav izraz lica. Stajali su na hladnoći, telima koja se nisu dodirivala. On ju je tešio pogledom i pokojim smeškom. Reči su bile suvišne. Da li su bili obuzeti strahom?
Kobna kijavica
Oboje su imali strah od straha. Da li će se ponovo sresti? Kijavicu i ljubav koju su dobili te večeri, više nisu skrivali. Više se nisu razdvajali.
Oboje su doživeli apsolutnu ljubav. Ceo njihov život proteći će tim intenzitetom, bez ostavljanja mesta bilo čemu što bi se smatralo relativnim. Doživeli su i apsolutnu vlast koja ih je, kao i mnoge pre njih, zavela i opila. Doživeli su i apsolutnu vlast, koja ih je, kao i mnoge pre njih, zavela i opila. Na kraju, uz neizbežne (i) fantastične priče, zagorčala im i bračni i porodični život. Dramatično se uveravaju da svaka vlast kvari, a apsolutna – apsolutno.
Oboje su iz detinjstva poneli slične traume – on je rastao bez zaštite oca, a ona bez majke i sa fiktivnim ocem. To kao da ih je upućivalo jedno na drugo i podsticalo na odanost i vernost. I ona je, kao i celi ženski rod, imala potrebu za preobradom svog muškarca, kojeg će prilagoditi sebi.
Tu je sebe videla u složenoj ulozi i uz svu požrtvovanost i ljubav, osvojila ga do one mere do koje se nije. Ona mu je praktično udahnula svoj duh.
Ona je bila i ostala najvažnije biće u njegovom životu. Više je verovao njoj, nego sebi! Da je bila u prilici da sama sebi sklapa muža, sklopila bi njega! Kakav je čovek koji ostvari tu vrstu pune veze sa ženom? U osnovi, on jeste plemenit, ali je u politici arogantan, kažu oni kojima je posao ljudska duša.
Venčanje bez pompe
Od đačkih slatkih dana, preko studentskih iskušenja, stigli su i do braka. Tiho i bez svadbene pompe, sklopili su brak 14. marta 1965. godine. Ostali su samosvojni, prkoseći običajima, što se videlo i po formalno-pravnom zadržavanju prezimena Milošević-Marković. Njihov brak, bračni ugovor, bio je pakt ljubavi, i to one koja personifikuje poštovanje i solidarnost. Kada su stekli značajne uloge u državi, njihov brak je postao pakt o vladavini. On je sa njom uspostavio duševni integritet, koji je dobio i svoj politički legitimitet!
Ako je verovati ljudima, sklonim da sudbinu pripišu i zvezdama, onda je njima dvoma, samim rođenjem, bila namenjena vladarska moć.
Po tom stanovištvu, onaj ko dođe na svet kad Sunce najjače sija, postaje aristokrata kome je namenjen najviši položaj u društvu. Oboje su bili i ostali radni. A u toj osobini krije se opojnost, baš kao i u igri i ljubavi. Ona je, zahvaljujući svom profesorskom pozivu, Slobodanu bila muza, zaštitnica učenosti i lepog ponašanja.
Rad i moral idu, takođe, zajedno. Njihov brak i porodica stalno su se oslanjali na solidarnost i ljubav. Vaspitavani su, a to su činili i sa svojom decom, u duhu srpske porodične tradicije, ali su taj proces nadgradili savremenim potrebama. To se ogledalo u radnoj autonomiji svakog od njih, ali i u odnosu na rodbinske i plemenske veze. Tu su rano izvršili selekciju, pa su zbog toga, posebno, kad su postali stubovi vlasti, doživeli mnoge neprijatnosti.
Eliminacija protivnika
U vodama visoke politike, Mira se osećala jakom, bivajući pritom i iskrena u javnom žaljenju što nema veći uticaj na politiku svoga muža, piše Đuro Zagorac, novinar i publicista.
– Ja sam siguran da se uticaj moje supruge sastoji u onom dobrom što sam do juče činio – odgovarao je Slobodan na pitanja o uticaju supruge na politiku koju vodi.
U samoj svoj (SPS) stranci, imao je tihu, ali značajnu opoziciju. Od Slobodana se, najblaže rečeno, očekivalo da svoju Miru “veže” tamo gde joj je mesto, tačnije da se drži srbijanske tradicije – da ne bude baš Ljubica kneza Miloša, a onda kraljica Marija ili Jovanka Broz. Ta očekivanja lider nije mogao da im priušti.
Borislav Jović, nominalno drugi čovek u stranci inače uticajni i moćan tada, govorio je da bi Sloba, ako bi Mira to tražila, ustupio njoj vođenje i stranke i države. Na ideološkom planu ona se oštro sukobila sa akademikom Mihailom Markovićem, ideologom SPS-a.
Slobodan je trilemu – njih dvojica ili ona, lako razrešio, tako što je njih odstranio. Bez ikakve rasprave, bez prava žalbe partijskom organu. Da li je pogrešio? To pitanje je izgleda, bilo više stvar procene drugih, nego njega samog.
Selekcija rodbine i kadrova
Dalji Slobodanov rođak po ocu, došao je iz Podgorice, da mu uruči svoje delo – rodoslov bratstva Miloševića. Očekivao je makar uzbuđenje od svog slavnog rođaka, malo zajednički popijene kafe ili rakije.
Ipak, ne pretresa se rodoslov svaki dan!
Ništa od toga, ništa od susreta! Rođak, koji je o susretu sanjao, uspeo je da proturi rodoslov vrataru zdanja u kome je mlađani Milošević predsednikovao! Postiđen i tužan, vratio se prugom Beograd – Bar, odakle je i došao!
Rodbinski kriterij je bio zaista strog. Prijatelje, a onda i važne saradnike za uticajne funkcije, birali su preko porodičnog konkursa – glavi uslov bio je drugarstvo. Najviše su se plašili ulizica i karijerista, koje su, ipak držali u svojoj blizini. Mira je čak pisala da joj u tom pogledu, kao stalna opomena, služi sudbina Jovanke Broz, kojoj su ulizice na kraju najviše došle glave.
Spremna i za dvoboj
Bilo je čaršijskih i medijskih pokušaja, pa i od političkih oponenata, da se njihov bračni sklad pomuti. U tome je bilo i niskih i uvredljivih stvari. Oni su to stoički podnosili, mada je ponekad sin Marko bio u tom kontekstu, nešto nervozniji. Koliko je poznato Mira se samo u jednom kratkom periodu uzbudila povodom priče da se Slobodan malo više “zagledao” u kameru – u jednu poznatu televizijsku novinarku.
Bila je spremna, a ostalo je i za sećanje, da tu drugaricu, “pticu grabljivicu”, pozove i na pravi dvoboj.
