Đuro Zagorac, sa strašću vrsnog novinara i predanošću koju poseduju istoričari, autor je brojnih analitičkih knjiga zasnovanih na dokumentima, memoarskih zapisa, biografija o ljudima koji su bili ključni u događajima proteklih decenija.
Krojili su sudbinu i naroda i država sa manje ili više uspeha. Zagorac je, između ostalih, autor knjige o Momčilu Perišiću, “Bitka ljutog generala”, biografija o Jovanki Broz, Stevi Krajačiću i Radovanui Karadžiću. U knjizi “Slobodan Milošević – lične političke i sudske drame” daje nesvakidašnju analizu lika i dela, prvog izabranog srpskog predsednika.
– Tvrdnji da je svet je pozorište u kome se samo glumci smenjuju Srbi su kroz vekove dali svoj pun doprinos – kaže za “Vesti” Đuro Zagorac, publicista i novinar koji je dugo i temeljno pripremao knjigu o Slobodanu Miloševiću u kojoj objavljuje do sada nepoznate detalje iz života okončanog smrću u ćeliji haškog suda kad je, kako su mnogi smatrali, bio najslavniji zatvorenik planete.
Igrom slučaja ili proviđenjem, na 184. godišnjicu brutalnog ubistva Vožda Karađorđa i slanja njegove glave na poklon turskom sultanu u Istanbulu, Srbi su svog prvog izabranog predsednika Slobodana Miloševića otpremili u zatočeništvo u Hag, kao dokaz pokornosti nekim drugim novim moćnicima.
Osvrćući se na kraj drugog milenijuma, Zagorac navodi da su se neki sukobili sa okruženjem, ali i sa svetom, da su u zavadi sa sobom i sa drugima, kopali su kao mravi s proleća po prošlosti, a sve u potrazi za slamkom spasa od strašne sadašnjosti, prizivajući budućnost, koja je sa svake tačke gledišta bila izvesno, neizvesna – navodi Zagorac.
Dodaje da “neki istraživači uporno dokazuju da su Srbi “najstariji narod”, bliži Adamu i Evi i Isusu nego mnogi drugi, ali u iščekivanju pouzdanih dokaza, o našim napaćenim precima, smatra Zagorac potrebno je i malo se osloniti na školske udžbenike.
– Srbija se začela na širokom prostoru oko Drine, sa centrom u Srebrenici, još u vreme kneza Časlava koji je vladao do 950. godine, ojadili su je Ugari, a Časlava bacili u Drinu. Drugi knez, sa zvučnom titulom – veliki župan Stefan (Stevan) Nemanja nastavio je Časlavljevo delo. Udarajući kočiće na granici ozbiljne države Srbije, malo je zapostavio “demokratska načela”, pogubivši, pored ostalih, i rođenog brata, a protivnike ućutkivao sečom – jezika. Kako u to vreme nije bilo ni Haškog, ni drugih sudova, Nemanja se podvrgao sopstvenom pročišćenju na Svetoj Gori, gde se zamonašio.
Vapaji Svevišnjem
Dušan, koji se kasnije domogao vladarskog trona, nije se baš pridržavao one dedine da Srbiji pripada župan, Ugarima kralj, a Vizantiji car. Dušan je, piše Zagorac, išao dalje, mala mu je bila i kraljevska kruna. Postao je silan, silniji od oca.
Porazio je Vizantiju i 25. 11. 1345. u gradu Seru proglasio se carem. Zvanično je to obavljeno godinu dana kasnije u gradu Skoplju. Vekovima kasnije Srbija je svoje obnosvljeno kraljevstvougradila u nekoliko Jugoslavija, najpre u prvu, a onda i u drugu, u kojoj je prevedena u republiku.
U godinama pred raspad druge Jugoslavije, sa epitetom socijalističke, Srbi su se prilično ustalasali… I pesme su kazivale o kletvi koja je padala na prethodne vladare, na sve mučitelje napaćene majke Srbije (“Oj Srbijo, mila mati”).
I tako su Srbi u Srbiji, tog 12. 12. 1990, izabrali sebi predsednika. Beše to, tada 49-godišnji Slobodan Milošević, pravnik po struci, rođeni Požarevljanin, od oba roditelja crnogorskog porekla. Za njega je glasalo 65,34 odsto birača onih koji su izašli na izbore.
Posle desetogodišnjeg predsednikovanja, i oni koji su ga uvek nosili u srcu, kao prvu ljubav, počeli su da se kolebaju: naravno, većinu muke pokušali su da prebace na Svevišnjeg koji se oglušio o njihove vapaje. Iako nije po tumačenjima apostola Pavla, možda su pitanja poput onih: Zašto je Srbima “poslao” Slobu, čuvao ga od kletvi i atentata, odavno dobila i svoje odgovore: “Zato što nisam mogao da nađem drugog, goreg od njega!”
– Utešno, zar ne – konstatuje Zagorac započinjući priču o Miloševiću kao uzornom detetu. “Vesti” u narednim brojevima donose zanimljive odlomke ove knjige.
Dete za primer
– Uvek je služio za uzor! Majke su, kada bi prekorevale svoje sinove, obično završavale sledećim rečima: “Što nisi kao onaj Stanislavin Sloba?” Tako je bilo u komšiluku, internatu, na studijama, a često i kasnije, u životu. Ušao je u život u kome je vladao kolektivni i takmičarski duh. U kolektivnom, nije ispoljavao čak ni detinju razdraganost, a kamoli agresivnost. Nisu ga privlačile igre u kojima bi se cepala ili prljala odeća, zajedno s neizostavnim cipelama, kao što su bile sve one igre sa loptom. Stalno u kolektivu, a uvek svoj. Izbegavao je ona nadmetanja u kojima se moralo znati ko je prvi, drugi, najjači, najbrži. U školi su ocene učinile svoje, i Slobodan je krčio put ka prvima.
Zbog visine, ali i zbog odličnog uspeha, sedeo je, uglavnom, u poslednjoj klupi. Naravno, iz te pozicije se ima najbolji pregled, a može da se uspostavi i kontrola. Te đačke dane, njegovi školski drugovi pamte i po njegovoj solidarnosti. Naročito se, skoro superiorno, isticao u znanjima iz istorije i maternjeg, srpskog jezika. Znanje nije koristio sebično, samo za sebe, kao dobar deo odlikaša: znao je da pomogne, pa i da šapuće… U matematici nije bio tako briljantan, pa su oni koji su njome vladali želeli i da se revanširaju. Bio je omiljen i među devojčicama, ali njega je zanimala samo jedna, ona Mira, zvana Baca. Druge ga jednostavno nisu interesovale, kao ni piće, ni cigarete, jer sa pušenjem i pićem se počinje u mladosti, radi dokazivanja sopstvenosti, muškosti, snage.
Povratak iz bajke
Sa poslednjim Nemanjićem, nejakim Urošem, Srbija se 1371. godine preselila u bajku. Tek nakon 511 godina, 22. 2. 1882. Srbija se probudila kao država. Milan Obrenović bio je knez.
Evolucija i forma
Zagorac konstatuje da se u ta dva veka, ipak, evoluiralo. Milošević je izručen živ i u komadu. Promenila se i forma. Vožd je lišen života voljom svog naslednika Miloša Obrenovića, dok je za utamničenje bivšeg predsednika odgovrnost, političku i ljudsku, preuzeo Zoran Đinđić sa ministrima svoje vlade.
Procvat države
Srbija je doživela opšti uspon i procvat. Nemanjin sin i naslednik Stefan Nemanja, kasnije nazvan Prvovenčani, uveo je pod okrilje Srbije najveći deo oblasti sa srpskim življem. Kraljevska kruna koja mu je pripala 1217. nije bila, moglo bi se reći, posledica isključivo njegove samovolje – na noge su mu je doneli emisari rimskog pape Honorija Trećeg – podseća Zagorac.
