Mnogo godina kasnije, vraćajući se sa Svete gore i odlazeći do Meteora, Branko je na putu prema Solunu svratio u manastir Lidu:
– Ulazeći u gostoprimnicu, u blagovaonici, na čeonom zidu video sam sliku manastira Dobrun. Ne krijući uzbuđenje gotovo sam zaplakao. To je bila moja slika. Eto, došao sam u taj daleki manastir, a već sam bio tamo!
Najvažnija je duša– Niko mi nije zamerio što u ratu nisam slikao portrete generala, niti nešto što bi se moglo nazvati svedočenjem onog što se dešavalo. Meni je u to vreme od svega bila najvažnija duša. Moji pejzaži su bili lirski. Puni optimizma. Moja ćuprija je govorila da ona treba da bude cela. Za svoje slike dobijao sam pakete humanitarne pomoći, novac od slika davao sam u dobrotvorne priloge… |
Danas, negde po svetu, negde u nekim domovima, galerijama i manastirima ima stotine i stotine slika Branka Nikitovića, čoveka koji je napojen duhom kao što su korita Drine napojena vodom, umetnika koji je najviše zaslužan da jedan grad, jedan most, jedan manastir, jedna zemlja i njen narod nisu potonuli u onaj mrak koji se često spusti kad zagrme topovi.
Onomad sam slušao Branka Nikitovića. Sedeli smo u restoranskoj sali hotela "Višegrad", na dvadesetak metara od ćuprije. Ispod nas je hučala Drina i, činilo mi se, svojim hukom pokušavala da nadjača neke odvratne zvuke sa istoka i krike sa Balkana koji su dopirali iz zvučnika na zidu.
Slušao sam Branka, a činilo mi se da ponovo čitam Andrića. Tek, negde na kraju, učinilo mi se da Branko više voli ćupriju od Ive…
I ne voleo, kad je više od tri hiljade puta naslikao ćupriju, kad je njoj poklonio četiri decenije života…
I, kao što je ćuprija kroz vekove pobeđivala sve vladare i kasabu i sve bujice i topove, tako je, nekako, i Branko Nikitović u minule četiri decenije, ljubeći i slikajući
ćupriju i Dobrun, pobeđivao sve one koji su uvek više voleli ulje na tacni nego na platnu.
Sanjaju ćupriju
Na opasku da je sa prostora okolo – Oni koji misle da su otišli, ne mogu nikad sasvim otići. To znači da se ovde još čuje njihov korak.
Dok koračam preko ćuprije, kockom, ne čujem samo svoje nego i njihove korake. Oni jesu tamo, negde, a ovde su! |
– U malim mestima uvek postoje i Lera i Ćorkan i oni koji misle da su sami sebi dovoljni. Ja sam bio ratnik svetlosti. Uvek sam želeo da tu dođe neko bolji, neko ko više zna i neko od koga ćemo naučiti.
Pobedio sam u Višegradu. Danas ovde imamo dva izložbena prostora i još mnogo drugih mesta gde je pobedio duh.
Sredinom pedesetih godina je završio osnovnu školu u Višegradu, u istoj školskoj zgradi u kojoj je prva slova učio Ivo Andrić.
Ubrzo posle toga, "ćira" ga je odveo do Sarajeva i Umetničke škole. Umetnička svrabež iz Sarajeva poslala ga je u Prag. Ali, nije dugo izdržao na Karlovom mostu.
Nije, reče, mogao da gleda most pun vojnika i da u tom praškom vrtlogu sluša vapaje za slobodom. A nije, čini se, mogao i bez svoje ćuprije, bez svog zavičaja.
Svoju prvu izložbu Branko je napravio 1972. u luku ćuprije koji se nalazi na kopnu.
– Ono što mi je bogom dano, počeo sam da vraćam zavičaju. I još vraćam. Nikad neću vratiti. Ja sam se zaljubio u tu ćupriju koja nije samo most koji spaja dve obale. To je milion puta nešto više, nešto lepše.
Kad je zagrmelo pored Drine, Branko je obukao uniformu. Ali, tamo, u Višegradsku banju, gde mu je bila jedinica, poneo je i štafelaj.
– Došlo je vreme zla. Ja sam čitav život proveo na putu građenja, spajanja i premošćavanja, a ne razgrađivanja. Ali, kad je već zlo došlo, morate pred sebe postaviti zadatak, morate reći – šta bih ja to mogao učiniti a da budem pomiren sa svojom svešću i savešću, šta je to sa čim ja sutra mogu pred sebe?
Tada sam bio sa duhom svetim, sa anđelom čuvarom koji mi je rekao da tada treba da radim najbolje što znam. Ja sam slikar i ja sam neko ko je baš tada trebalo da slika više nego ikad. To sam i činio – kaže Branko, koji je 1994. organizovao prvo Međunarodno likovno saboravanje u Višegradu tokom kojeg su slikari sa ćuprije bacili u Drinu flašu sa porukom mira.
Branko je danas direktor Gradske galerije i čovek na čiji se poziv svake godine pored ćuprije i u manastiru Dobrun okupi desetine slikara iz celog sveta na tradicionalno likovno saborovanje.
To je, zapravo, najbolji dokaz da je pobedio sve pored Drine. Jedini.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
