Slike za obnovu Hilandara

Milorad Čakardić rođen je 1966. godine u Osijeku, a od izbijanja ratnih sukoba u Hrvatskoj, 1991, živi u Nijmegenu u Holandiji. Srednju fotografsku školu završio je u rodnom gradu, a posle praktične nastave kod fotografa Nikole Szegea položio je majstorski ispit.

Član je Udruženja samostalnih umetnika fotografije Srbije i predsednik istog udruženja za Vojvodinu. Na akademiji IVAS u Beogradu stekao je zvanje fotopubliciste i primljen je u članstvo Asocijacije profesionalnih fotografa Evrope.

Do sada je imao osam samostalnih izložbi, od kojih su najznačajnije u Vranju, Šapcu, Somboru i Novom Sadu i oko 50 zajedničkih izložbi. Miloradove fotografije obišle su Rusiju, Grčku, Francusku i Kanadu…

U početku njegovog rada ga je zanimala priroda, vidljiva stvarnost, građevine i ljudi pored kojih je prolazio, pa je njegova prošlogodišnja izložba u Šapcu i bila naslovljena "U prolazu". Ipak, susret s Hilandarom, gde je do sada išao osam puta, uveliko je promenio Čakardićev pogled na svet i kao čoveka i kao umetnika.

– Otišao sam tamo prvi put 1996, ali razlog odlaska tada nije bio umetničke prirode. Išao sam da se molim za zdravlje majke Nade, koja je bolovala od teške neuralgije. Kod doktora Stajčića na VMA u Beogradu dogovorili smo operaciju otvaranja glave na potiljku i blokiranje živca facijalisa, živca lica. Majka je godinama bolovala od toga, a bolovi su bili nepodnošljivi. U knjizi Vase Pelagića stoji da su to najteži bolovi koje čovek može da podnese. Ishod operacije je bio neizvestan i meni je poslednji izlaz bila molitva pred čudotvornom ikonom Bogorodice Trojeručice u Hilandaru. Mislio sam, ako je pred njom episkopu Jovanu Damaskinu zarasla odsečena ruka, da to može da pomogne i da moja majka ozdravi. Nisam ništa znao o odlascima u Hilandar i tek kada sam došao do broda kojim se putuje za Svetu goru saznao sam da to ne može baš tako i da mi trebaju papiri iz naše ambasade, kao i od ministarstva za turizam severne Grčke i Trakije, pa sam se vratio u Solun da sve to prikupim – seća se Čakardić.

U Hilandaru fotograf je rekao monasima da nije došao kao turista već ih je zamolim da se mole pred čudotvornom ikonom za zdravlje njegove majke, jer je kao "mirjanin" nedostojan za takvo nešto.

– Bio sam osam dana u Hilandaru. Nije bilo telefona i nisam zvao majku, a onda sam se vratio da je vozim na operaciju u Beograd. Kada sam došao kući, majka je rekla: "Sine, mene ono iz čista mira prestalo da boli." U dogovoru sa doktorom Stajčićem odustali smo od operacije, a moju majku taj živac više nikada nije zaboleo.

Te godine, Milorad je napravio tek nekoliko fotografija, ali je otišao sledeće da se zahvali monasima i ispriča šta se dogodilo, i tada je aktivnije počeo da fotografiše. Posle je kod njegove majke konstatovan rak dojke pa je Milorad opet odlazio u Hilandar da se moli za njeno zdravlje.

– Svaki put joj je bivalo bolje kad sam odlazio, ali je prošle godine umrla. Ne možete molitvama učiniti da neko živi večno, a Bog odlučuje kad će koga uzeti – kaže Čakardić.

Učestali odlasci u Hilandar, molitve i fotografisanje, odredili su i Miloradov umetnički put. Od tada gotovo isključivo radi fotografije manastira Hilandar, izlaže ih i prodaje po svetu, a sav prikupljeni novac upućuje za obnovu svetinje. To je Miloradova produžena molitva. Milorad ne zaboravlja da pomene "brata hilandarca" Nenada Spasića i oca Simeona od kojeg je dobio blagoslov za ono što čini.

– Moja misija je zahvalnost za učinjeno u Hilandaru, skromna želja da se pomogne u njegovoj obnovi, a tamo ću naravno opet odlaziti i moliti za zdravlje svih nas. Svakako i ljudi koji budu kupovali slike.