Slikar stradanja ne pravi ustupke

U poznatoj montrealskoj galeriji La Poste organizovaće se izložba njegovih dela iduće godine, a vlasnica galerije gospođa Isabelle De Movius želela je da naš umetnik, koji skoro 50 godina živi u Parizu i koji je jedan od retkih čije je ime poznato u svetu, pogleda i oceni izložbeni prostor. Ovo je prva izložba na severnoameričkom kontinentu jednog od naših najvećih slikara.

 Kakvu percepciju imate o ovdašnjoj likovnoj publici ?
– Da vas ne lažem, nikakvu, ali mislim da je ona vrlo orijentisana na ono što je ukus Amerike. Ne očekujem da će to biti izložba koja će biti doživljena uz velike aplauze, s obzirom na tematiku koju ja upražnjavam, a koja nije nimalo ni vesela, ni dekorativna. Ona je u vezi sa svim onim što su ljudska stradanja, ne samo ova skora, naša stradanja, nego je moj interes za tu vrstu događanja u našem "humanom" svetu, oduvek bio moja prevashodna tema. Agresivnost, nasilje, razaranje je bilo prisutno u mojim crtežima i slikama već od malih nogu i ta tematika me nije nikada napustila. Informacija koja svakim danom stiže daje mi za pravo da o tome govorim, i da ne propustim da na svoj način, crtežom, slikom i svojim simbolima to prokomentarišem. E, sad, to moje komentarisanje događanja oko nas nije, verovatno, u skladu sa očekivanjima ove kanadske publike .
Moj interes je da pokažem ono što radim i kako radim, i vrlo me zanima kakve će biti reakcije.

Šta ćete izložiti, koju fazu, koje formate?
– Mislim da ću se orijentisati na ono što je najskorije, iz zadnjih nekoliko godina, retrospektiva nije moguća, niti je to mogući kontakt sa svim onim što sam ja prošao po fazama. Prostor dozvoljava da se tu okači jedno pet-šest velikih slika, a ostalo ćemo da kombinujemo sa manjim komadima i sa crtežima, jer ja crtežu posvećujem mnogo pažnje i, u stvari, bez crteža moje slike ne bi postojale.

Zašto do sada niste izlagali u Severnoj Americi?
– Evropa ima više interesa, više razumevanja za moju tematiku i sadržaje, nego što je imaju Amerika i Kanada. U Americi su teme i sadržaji koji niti vas uzbuđuju, niti vam predstavljaju bilo kakav problem u percepciji i poimanju toga što radite. Ne teraju vas na premišljanje, dok mi koji smo iz te nesretne centralne Evrope, imamo punu glavu i pun stomak raznoraznih sadržaja, a njihova tematika nije baš prelepa. Imam problem sa sobom da suviše toga hoću da kažem, a onda, na neki način, gubim na tom sabiranju mogućih impresija, utisaka. Čini mi se da sad imam još jednu perspektivu u svom radu, a to je da učinim više sa manjim. Pokušavam da svodim na ono bitno, jer ta tendencija priče i nagomilavanja sadržaja je nešto što opterećuje ne samo mene, nego sve naše iz tih krajeva, iz tih regiona, ona opterećuje tako da mi se čini da još ima prostora da učinim korak dalje u sažimanju, u odvajanju bitnog.

Niste skloni kompromisima u svojim delima, a sa druge strane niste imali tipičnu emigrantsku priču, niti nekih velikih problema da kao mlad slikar u Parizu nastavite ono što ste započeli u Beogradu. Kako to objašnjavate?

– Počeo sam internacionalnu aktivnost veoma rano u okviru izložbi jugoslovenskog slikarstva koje, su manje više, bile globalno prihvatljive, i ljudi su videli i priznavali kvalitet onoga što sam radio. Rečenica koja me je pratila na umetničkom putu je u vidu komentara: "Živeti sa tim verovatno nije moguće", a sa druge strane priznaje se kvalitet toga što radim. Prevagnulo je ono što sam odmah shvatio: da taj kvalitet treba da održim i podržim bez bilo kakvih kompromisa, ustupaka i bilo kakvog priklanjanja ukusima koji su u Francuskoj prilično definisani. Francuska publika je po poimanju slikarstva više orijentisana da to bude nešto dekorativno, za ambijent. Mene to apsolutno nije interesovalo, i srećom, nije mi bilo onemogućeno ono osnovno, a to je da radim. U Parizu sam se uključio u taj život i ambijent, veoma internacionalan, što pomaže, i te kako, i nastavio sam ono što sam u Beogradu počeo. Krug se polako širio, i sve više sam se vezivao za francusko područje. Došlo je do popuštanja u stavu publike prema onom šta ja radim. Svojom upornošću i beskompromisnošću pokazao sam odmah od početka da nemam nameru da se priklanjam bilo kakvim ukusima ili zahtevima. Nemam nameru da odstupim od onoga što sam zacrtao pre 50 i više godina. Dokaz da sam bio u pravu je i poziv za ovu izložbu.

Kako ste krenuli u svet likovne umetnosti, crteža i slikarstva?
– Kada sam bio u osnovnoj školi, učitelj je pozvao moje roditelje i rekao im da sam jedini na zadatak "nacrtajte vašu sobu", napravio crtež u perspektivi. Učitelj je rekao "pripazite na malog, ima tu nešto". Veoma rano sam bio zainteresovan za crtanje i za bilo kakvo grafičko izražavanje i to se razvijalo malo po malo, a bilo je ljudi koji su me ohrabrivali. Prvi put sam izlagao već u 16. godini. Na prevaru (nisam rekao koliko godina imam) sam učestvovao na konkursu za izložbu "Mladi likovni umetnici Srbije" i primili su me. Od tada, od 1951, meni teče "radni staž" i to je bilo prvo pojavljivanje u javnosti i prihvatanje onoga što sam u to vreme radio. Bio sam primećen kao izuzetan kolorista, što je zanimljivo jer u celom mom opusu, sem dve tri godine kada je bilo prisutno dosta kolorita, nema boje. Crtanje me je interesovalo, svaki slobodni trenutak sam crtao. Kroz školu sam prošao kao "on crta bolje od svih ostalih", to mi je godilo i hranilo moj poriv da nešto uradim na tom planu. Imao sam podršku koja me je učvršćivala u tom mom interesu i u ambiciji da to radim bolje od svih. Slikao sam i crtao i pre studija arhitekture, i za vreme studiranja, počela su izlaganja, a onda je to otišlo svojim tokom i to vrlo ubrzano.

Vaše slikanje – kakav je to proces?
– Svaka slika, svaki crtež je jedna posebna priča. Nema tu nekakvog sistematizovanja. Svaka slika je novi izazov. Ponekad slika veoma brzo dobije formu koja je zadovoljavajuća, ali postoji opcija da slika nikad nije gotova, da uvek ima nešto što bi moglo da joj se oduzme i da joj se doda. To je, zapravo, bitka sa tom površinom kojoj pokušavate da date maksimum onoga što imate u sebi i to se vremenom nagomilava. Imate određeno iskustvo u svom poslu, nisu slike pre 50 godina rađene na isti način, sa istom lakoćom, sa istim zanatom, pogotovu što sam ja, kad je u pitanju zanat, samouk. Nisam nikada bio ni na kakvom kursu, ni na akademiji, ni pod bilo kakvim pedagoškim toruturama, sve sam radio sam. Vrlo brzo sam se uključio u beogradski likovni ambijent i uglavnom sam se obraćao starijima od sebe, tako da sam imao neku vrstu protekcije i podršku, a to je bilo jako važno.

Pokušavam da radim svakog dana, celog dana sedim u ateljeu, nikad mi ga nije dosta, sa žaljenjem izlazim uveče. Treba voditi i jedan paralelni život, imam i porodicu, ali nisam nikad umoran od rada. Kad izađem iz ateljea u 9 sati uveče, ponekad i kasnije, ne osećam umor, vrlo često se desi da neke bitne stvari uradim kad se vratim natrag. To je neka vrsta kondenzacije onoga što se desilo tokom dana i to mi se onda skupi u čvrstu ideju da negde intervenišem.

Pola veka ste jednom nogom u Srbiji, drugom nogom u Francuskoj. Kako je tako živeti?
– To je bogatija varijanta življenja, nego kad bi to bila samo Francuska u mom slučaju. Ja sam veoma privržen Srbiji, Beogradu, ja sam pre svega Beograđanin, naravno sa plemenitom idejom da ostajem Jugosloven, ono što mi se negde i zamera, a negde mi se i ne oprašta. Ali mi je najnormalnije da ja svoju ljubav prema toj zemlji i prema tom prostoru, pretvaram u svoju želju da tamo budem prisutan koliko mogu. Želeo bih da preko kulture povežemo tu čipku koja je pocepana i koja je raspadnuta i čini mi se da ne treba mnogo očekivati od političara, ali od kulture, od ljudi koji imaju ambicije i želju da povežu naše pokidane komade, da na neki način uspostave saradnju tih naših prostora možda nije nerealno nešto očekivati, ili se ja previše nadam?

Koliko ste imali vremena da uživate u životu u Parizu i kako se taj grad promenio u zadnjih 30, 40 godina?
– Davne 1965. godine sam dobio nagradu na Bijenalu mladih u Parizu koja je bila boravak od šest meseci u tom gradu. Došao sam 1966. da odradim taj boravak i tih šest meseci se pretvorilo u 50 godina. Nisam ja bio nikad nešto naklonjen tom boemskom životu, bilo ga je, šteta bi bila da nije bilo, ali to me nikad nije interesovalo. Ja sam maksimalno koristio vreme za rad. Bilo je izlazaka i druženja, druženja su još uvek moguća, ima ih, ali u veoma smanjenom obimu. Ljudi su okrenuti više sami sebi, a možda su to i neke godine koje su to učinile, sve manje imate potrebu za nekim u svom okruženju. Radite, jurite vreme koje je nenadoknadivo, moja opsesija je da mi vreme izmiče, da ga nikad nije dovoljno. A bila je tu i moja porodica.

Imam utisak da je u vreme mog dolaska 60-ih godina bilo više vremena, više strpljenja. Bilo je manje umetnika, toga danas ima na pretek, naročito onih koji se zovu umetnicima, a to nisu, sada su svi umetnici, svi su poklonici one čuvene fraze da je svako 15 minuta umetnik u životu. Nekada, taj se kolač delio na tri-četiri discipline: slikarstvo, skulptura, crtež, grafika. Pod krilo tih novih pojava se podvuklo mnogo toga što je čisti škart. Jedno čišćenje tu je neophodno, a kada će do njega doći, ne znam. Čini mi se, ipak, da je disciplina kojoj ja pripadam, slika, crtež, nešto što je od pećina pa do danas prisutno, izdržala tu invaziju drugih multidisciplinarnih aktivnosti zahvaljujući upornosti, istrajnosti i kvalitetu pojedinih velikih slikara koji su ostali uspravno na svojim nogama i do kraja se borili da to slikarstvo odbrane. Čini mi se, takođe, da se mladi vraćaju slici i crtežu.

Vi ste i sami preduzeli korake na tom planu. U Beogradu ste osnovali fondaciju koja nosi vaše ime i dodeljuje godišnje nagrade za crtež mladim umetnicima do 40 godina starosti?

– Ta fondacija je nešto do čega mi je bilo jako stalo, hteo sam nešto da uradim, a pošto je crtež moja fiksna ideja, sve se lepo uklopilo. Na konkurs svi imaju prava da se prijave i akademski obrazovani i samostalni. To je nešto što mi se činilo da mora da funkcioniše, jer se radi o nekom novcu, (Veličković finansira fondaciju sredstvima iz svoje nacionalne penzije, prim.aut.), a znamo da je materijalna situacija naših mladih umetnika pogubna. Mislio sam da će se na taj konkurs odazvati 30, 40 umetnika maksimum, bilo ih je prve godine 140. Za mene je to bio pun pogodak, a bar polovina onih koji su se prijavili zaslužuje pažnju. Ovo je šesta godina otkad trajemo i interes za fondaciju ne posustaje. Svaki put se prijavi između 100 i 140 umetnika. Interesantno je da se stvaraoci koji su jedanput učestvovali prijavljuju ponovo, ako nisu dobili nagradu, i želja da učestuvuju na tom konkursu i da se domognu te nagrade, za mene je velika satisfakcija, zaključuje naš sagovornik.