Slepi miševi su nosioci smrtonosnog marburg virusa, klice bolesti koja je jeziva i tajanstvena kao i njen najbliži rođak – ebola. Obe bolesti imaju iste simptome te ih je jako teško razlikovati. Čak devet od deset zaraženih marburgom umire u roku od nedelju dana. Šta se telu događa u međuvremenu, i zašto, malo je jasno.
Nejasno je takođe gde slepi miševi idu svake noći, kako pokupe bolest, kako je šire i zašto na njih ne utiče.
Nekolicina američkih naučnika odlučila je da istraži situaciju na terenu u nadi da će im to pomoći da nađu lekove (i načine širenja) marburga ali i ebole – obe hemoragijske groznice.
Njihov je zadatak bukvalno da zalepe (veterinarskim lepkom) sićušne GPS lokatore na 20 šišmiša kako bi sledili njihovo kretanje.
– Želimo da znamo gde idu svake večeri. Gde se hrane, gde se zadržavaju – kaže 52-godišnji Džonatan Tauner koji je na čelu ekipe koja se specijalizuje za istraživanje kako se šire smrtonosni virusi.
Američka kancelarija za javno zdravstvo toliko je zabrinuta zbog marburga kao globalne pretnje da za istraživanje traži novac od Pentagona kako bi ekipa otišla u Ugandu da obeležava slepe miševe. U Ugandi, upravo je zbog toga, većina pećina nekada popularnih kod turista – zatvorena.
Marburg je kao bolest prvi put identifikovana 1967. godine kada su inficirani majmuni poslati iz Ugande u laboratorije u Marburg, Frankfurt i Beograd. Sedmoro laboranata je umrlo za nedelju dana. Od tada su zabeležene smrti stotina ljudi, a pitanje je i koliko ih je zaista s obzirom na uslove u Africi i teško razlikovanje od ebole. Cela sela i porodice su desetkovana.
Za naučnike je uspeh da postignu da lokator ostane na slepom mišu i da ga on slučajno ne skine, ne pojede i da, naravno, dobiju neke rezultate koje mogu da iskoriste.
– Ovo može biti totalni fijasko – kaže Tauner koji s kolegom Brajanom Amanom ulazi u pećine gde obitava do 50.000 šišmiša.
Pre no što ih vidite, kaže Tauner, osetite miris amonijaka i pod nogama osetite njihov izmet (guano). Slepi miševi su kao rezervoari za virus, koji ne škodi životinji, ali se nalazi u njihovom urinu, izmetu i slini.
Nakon 40 godina i preko 12 epidemija ebole u centralnoj Africi i dalje se ne zna koja je životinja nosilac virusa ovog virusa, a još manje kako se čovek zarazi.
Žena koja je preživela marburg
A tu je i zanimljivi slučaj žene koja je preživela bolest. Žena po imenu Barnes i njen suprug ušli su u pećinu na nagovor turističkog vodiča da bi videli pitona. Ne seća se ujeda, ili da je nešto dirala. Bila je u kratkim pantalonama i sandalama pa se u pećini zadržala do 20 minuta.
Njeni simptomi započeli su na putu u SAD. Glavobolja, osip, mučnina. Usporio joj se rad svih organa, nedelje je provela u bolnici. Nisu imali pojma što joj je. Dugo se oporavljala i mesecima osećala “mutno u glavi”.
Onda je pročitala članak o Holanđanki Astrid Josten koja je provela 10 minuta u istoj pećini, pa je umrla za nedelju dana sa sličnim (samo jačim) simptomima. Kod nje je potvrđen marburg.
U Koloradu Barnes se odmah vratila lekaru i tražila da se testira – bila je pozitivna na marburg. Prvi slučaj marburga u SAD. Ne samo da je prva, nego je i preživela, a njen imunitet sada aktivno pomaže u stvaranju vakcine.
– Ima fantastična antitela – kaže imunolog Džejms Krou koji je iz njene krvi izolovao jedno posebno jako antitelo od kojeg se sada pravi eksperimentalna vakcina.
Ali, za sada je jedini način da se marburg zaustavi na izvoru. I nacionalnim parkovima Ugande je u interesu da se nađe izvor, jer virus ubija i primate, a to utiče i na turizam, od čega živi pola nacije.
Naučnici sumnjaju da nije reč nužno o ugrizima slepih miševa već da životinje ližu ili grizu voće koje ljudi jedu pa da se virus širi pomoću pljuvačke.
