Do pre godinu dana su živeli od obećanja i iščekivanja. Sve su oči bile uperene u Evropu. Suština problema se uporno zamagljivala pojmovima tranzicija, privatizacija, monetarna stabilnost, grinfild investicije, besplatne akcije, pristupni fondovi Evropske unije, donacije, "Fijat", koridori… Onda su građani Srbije konačno spustili pogled na svoj vlastiti život i imali su šta da vide.
Radnici privatizovanih preduzeća su prvo posegnuli za štrajkom i odmah ustanovili da od toga nema nikakve vajde. Kako bi obustavili proizvodnju kad proizvodnje i nema. Mogli bi do sudnjeg dana da ostanu u praznim halama bez mašina i bez sirovina za proizvodnju. Većina novih vlasnika nisu ni kupili ta preduzeća da bi nastavili proizvodnju već zato što su nameravali da na tim placevima naprave neke stambene kuće za prodaju ili benzinske pumpe.
Radnici su pozvali vladu u pomoć. I dobili odgovor da vlada više nema nikakve odgovornosti jer su ta preduzeća privatizovana i imaju privatne vlasnike s kojima se ta pitanja moraju raspraviti. Propagandna mašinerija vlasti pokušala je da prikrije da je država prvo sva društvena preduzeća podržavala i onda počela da ih prodaje stranim ili domaćim biznismenima i tajkunima. Dobijene pare od prodaje vlast je koristila u tekućoj potrošnji i za ovih devet godina ih je manje-više spiskala na nove činovnike, bezbrojne ministre i državne sekretare, agencije, savete i nevladine organizacije. Niko nije više vodio računa drže li se novi vlasnici obaveza iz kupoprodajnog ugovora.
Istovremeno, ta država se velikim žarom upinje da izvrši restituciju i da iz budžeta vrati svu imovinu koja je posle oslobođenja zemlje 1945. oduzeta nacionalizacijom od tadašnjih vlasnika među kojima je bilo i saradnika fašističkih okupatora. Dakle, našu vlast zanima imovina koju je država oduzela pre 65 godina, a ne zanima je da se pozabavi imovinom koju je sama oduzela i prodala u bescenje pre samo dve ili tri godine! Želi da ispravi nepravde ili "nepravde" počinjene u prošlom veku, a istovremeno se s prezirom se odnosi prema sadašnjim radnicima koji su bili i vlasnici oduzete imovine. Vlada Srbije je danas prava pravcata vlada socijalne nebrige.
Protiv te i takve vlasti nužno se moralo pronaći sredstvo borbe i radnici su počeli sa blokadom Beograda, a zatim blokadama pruga i puteva, demonstriranjem pred vladom itd. U slučaju blokade Beograda i najvećih gradova u Srbiji taksi prevoznicima to se pokazalo više nego efikasnim.
Nezadovoljnici su bili primorani da nađu način borbe za svoja prava i goli opstanak. U zemlji sa bednim i jadnim sindikalnim organizacijama i korumpiranim i nesposobnim vođstvima pribeglo se samoorganizovanju. Počele su prve male pobune. Kuršumlija je najistaknutiji primer. Pošto nema šire solidarnosti među i prema siromašnim i nezaposlenim u Srbiji, u Kuršumliji je stvorena prava mala komuna. Radnici dve firme izazvali su solidarnost svih svojih građana. U blokadi magistralnog puta prema Kosovu i protestu pridružili su im se solidarno svi građani ovog grada i celog kraja. I vlast je počela da popušta. Ovakvih protesta i pobuna ima još i biće ih sve više i tu se nesumnjivo krije veliki potencijal političke promene i pada vlade.
Nažalost, ovakve oblike socijalnog bunta i građanske neposlušnosti postojeći sindikati kao da ne primećuju. U javnim preduzećima radnički predstavnici su organizovani isključivo na povećanje svojih iznadprosečnih plata i tu se završava sve u vezi sa klasnom svešću i solidarnošću. Političke stranke se svakodnevno ograđuju od protesta i žele da po svaku cenu ostanu "sistemske" stranke. Ako šta i izgovore onda je to nevoljna podrška bez ikakve aktivnosti. Naše političke stranke su ideološki nedefinisane i bez jasnih socijalnih uporišta. Nema nijedne jedine levo orijentisane relevantne političke snage i partije. Nema na političkoj pozornici nikoga ko bi pobunu radnika artikulisao u pravcu stvaranja jasnije klasne svesti i stvaranju alternativnog društveno-ekonomskog projekta.
Zato socijalni bunt ne može srušiti vladu, ali može biti jedan od uzroka njenog pada. Druge uzroke treba tražiti u slabljenju dinara, otvorenim državnim pitanjima, opštoj nesposobnosti vlade "sastavljene s koca i konopca", odsustvu domaće proizvodnje i mera vlade koje bi je osnažile, ogromnom platnom deficitu, prezaduženosti, slepom evroatlantizmu, kontrolisanim medijima koji su se pretvorili u čistu režimsku propagandu.
Sve to skupa će u ovoj godini izazvati pad vlade i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Što se brže to bude dogodilo, biće većih šansi da se u Srbiji spase što se spasti može i da se razvija sve teža i neartikulisanija pobuna. Nastavak ovakve vladavine Srbiju vodi u sve dublju propast u kojoj se neće moći razabrati valjana alternativa i izlaz.
