“Sledeća meta Kremlja je srce Evrope”

Prvo je došao u Gruziju, zatim u Ukrajinu, a sledeća meta ruskog predsednika Vladimira Putina verovatno neće biti bivša sovjetska zemlja, već evropska zemlja koja nije članica NATO-a poput Švedske ili Finske, piše bivši gruzijski predsednik Mihail Sakašvili za “Foreign Policy”.

Prošle nedelje su se pojavili izveštaji da će nova politika Kremlja zahtevati da svi međunarodni brodovi daju obaveštenje Rusiji 45 dana pre nego što uđu u Severnu morsku rutu, koja povezuje Atlantski i Pacifički okean preko arktičkih voda severno od Sibira. Svako plovilo na toj ruti, gde je Rusija uložila velika sredstva u sofisticiranu vojnu infrastrukturu, takođe će morati da ima ruskog pomorskog pilota na brodu.

Brodovi za koje se utvrdi da krše ova ograničenja mogu biti prisilno zaustavljeni, zadržani ili, u neodređenim “ekstremnim” okolnostima, “eliminisani”. Najnovija pretnja Kremlja u velikoj je meri ostala neprimećena. Ruski zvaničnici opravdavaju nova pomorska ograničenja poznatim objašnjenjem, tvrdeći, naime, kako “aktivnije pomorske operacije u Arktiku različitih stranih zemalja” zahtevaju takav odgovor.

Već viđena taktika

Reč je o istoj taktici koju je ruski predsednik Vladimir Putin godinama koristio da bi opravdao svoj vojni avanturizam. Od Gruzije 2008. godine, do Ukrajine 2014. i Sirije 2015. godine, Putin je uvek optuživao Zapad za rusku agresiju, a mediji koji su u službi vlasti dodatno pojačavaju tu poruku govorom o rusofobiji.

Mnogi se pitaju šta zapravo Putin dobija tom pričom. Kršeći međunarodne norme, postao je globalni izopštenik. Američke i evropske sankcije nanele su ozbiljne udarce ruskoj ekonomiji, pa se postavlja pitanje zašto bi Putin platio tako neverovatnu visoku cenu da bi uzeo još neke delove teritorija.

Sakašvili tvrdi da oni koji pokušavaju da odgovore na to pitanje ne pogađaju poentu. Naime, u slučaju Krima, istočne Ukrajine, Južne Osetije ili drugih mesta koja su za Putina delovi ruskog dvorišta, teritorijalni dobitak nikada nije bio sam po sebi cilj. Putinov cilj je danas isti kao i kada je napao Gruziju 2008. godine, a to je da pojača pritisak na polugama moći u Rusiji.

Kad god Putinova popularnost kod kuće padne, on ili pojača sukob koji je već u toku ili pokrene novi napad. Očigledno, to funkcioniše. Putin je vladao najvećom zemljom na svetu gotovo dve decenije, učvršćujući kontrolu sa svakom novom krizom. Iako obični ruski birači jedva preživljavaju sa penzijama od 200 dolara mesečno, Putinova baza može biti ponosna što živi u supersili.

Putin je predvidljiv i logičan. Napadom na slabijeg suseda dobija na jeftiniji i brži način bolje ocene nego što bi dobio poboljšanjem ruskog sistema zdravstvene nege. Nije slučajnost da je podrška Putinu dostigla vrhunac 2015. godine nakon pripajanja Krima. Kasnije te godine, u trenutku dok se ruska ekonomija urušavala, intervencija u Siriji poslužila je za jačanje patriotizma.

Štaviše, ruske akcije u Siriji obeležeile su Putinov prelazak sa vojnog avanturizma u bivšim sovjetskim državama na pokazivanje moći izvan ruskog “bliskog inostranstva”. Zasigurno su ti Putinovi potezi naišli na oštru kritiku iz Vašingtona i Brisela. Ali, osuda van Rusije samo povećava njegovu popularnost unutar zemlje, a stadardni evropski i američki diplomatski izrazi “duboke zabrinutosti” zvuče kao obični klišeji.

Nova kriza na vidiku

Međutim, piše Sakašvili, status kvo se ne može održati. Ako smo nešto naučili iz protekle dve decenije, opravdano je zaključiti da je nova kriza na vidiku. Prema anketi koju je 7. marta sproveo Ruski centar za istraživanje javnog mnjenja, poverenje ruskih glasača u Putina palo je na 32 odsto, što je najniži nivo od 2006. godine, piše FP.

Istina, Putin je poslednjih meseci pojačao sa provokacijama jer mu je pala popularnost. U novembru su ruske snage pucale i zadržale tri ukrajinska broda koja su pokušala da prođu kroz Kerčki prolaz u Azovsko more. Prošlo je više od 100 dana, a uznemirenost međunarodne zajednice uprkos sankcijama kao da je davno nestala.

Ipak, 24 ukrajinska mornara uhapšena tokom tog incidenta i dalje se nalaze u ilegalnom pritvoru. Putinova kršenja zakona i normi u “dvorištu” više toliko ne šokiraju svet. Već je koristeći se silom preobrazio granice Evrope bez da je platio kaznu. Sada, kako bi izazvao gnev Zapada, moraće da učini nešto još nečuvenije.

Sakašvili tvrdi da uopšte nije upitno da li će napasti, već je samo pitanje gde će to biti. Neki upiru prst na Belorusiju, dok drugi predviđaju da će mu sledeći cilj biti baltičke zemlje, Estonija, Litvanija ili Letonija. Putin zasigurno smatra male baltičke zemlje pretnjom, a na kraju krajeva, one su funkcionalne demokratije na ruskoj granici. Međutim, za sada su baltičke zemlje verovatno sigurne iz dva razloga.

Prvo, sledeća meta ruske agresije verovatno neće biti saveznik NATO-a. Iako je Zapad do sada pokazivao nedosledne reakcije, Putin, ipak nije dovoljno odvažan da bi rizikovao sukob NATO savezom pod vodstvom SAD. Drugo, Putinova sledeća vojna avantura verovatno će biti van bivšeg Sovjetskog Saveza. Zapad je nevoljno prihvatio njegove neoimperijalističke ambicije u regionu, a dalji upadi u Ukrajinu, Gruziju ili druge bivše sovjetske države van NATO saveza imale bi malog uticaja na ojačavanje Putinove pozicije.

Sledeća meta: Finska ili Švedska?

Kao čovek koji je upoznao Putina iz prve ruke bolje od većine ljudi, Sakašvili predviđa drugačiji smer eskalacije. On tvrdi da je najverovatnija meta Rusije u bliskoj budućnosti ili Finska ili Švedska.

Iako su obe članice EU i deo Zapada, te države nisu članice NATO-a. Napadom na zemlju koja nije članica NATO-a, Putin ne rizikuje proporcionalan odgovor NATO-a. No, ciljajući na evropsku zemlju, može očekivati da će imati koristi od javnog odobravanja birača kod kuće koji očajnički žele pobedu. To je jednostavna analiza troškova i koristi koju je Putin sproveo, otvoreno, puno puta ranije.

Doduše, ne očekuje da će ruski tenkovi ući u Helsinki ili Stokholm bez ikakve reakcije i otpora. Međutim, za Moskvu bi bilo relativno lako da ugrabi teritoriju na udaljenoj arktičkoj enklavi ili na malom ostrvu, poput švedskog Gotlanda, s obzirom na strateške mogućnosti koje je Rusija izgradila na svom severnom boku. Uostalom, ko bi išao u rat zbog zamrznutog baltičkog ostrva ili dela finske tundre, pita se Saakashvili? NATO ne bi, ali Putin bi jer su mu ulozi veći.

Priznaje da se ruska agresija na skandinavsku teritoriju može činiti kao preterana. Međutim, nedavno je Putinovo pripajanje Krima, koje je Sakašvili predvideo, iznenadilo sve, a nekoliko godina ranije ruska invazija na Gruziju, upšrkos njegovim upozorenjima, takođe je iznenadila svet. Putinova putanja je jasna. Prkoseći normama koje je nametnuo Zapad, on je preduzimao sve veće korake prema emancipaciji. No, punu emancipaciju postići će kada se direktno suprotstavi Zapadu. To može zvučati šokantno, ali Putin je šokirao svet mnogo puta. Zapad ne može sebi da priušti da ga opet zateknu nespremnog, tvrdi Sakašvili za “Foreign Policy”.