Prošla je udarna sezona slava, a Srbima je i dalje draga pomisao na te naše svetkovine. Umetnica za pravljenje slavskih kolača, poznata širom Pariza, Suzana Reljić živi u gradu svetlosti od 8. septembra 1971. Došla je iz Krupnja, iz rodne Zavlake, pod ruku sa suprugom.
Suzana i danas neizmerno voli slave, najviše svoj Jovandan, a i svako drugo ime u kalendaru obeleženo crvenim slovom.
– Vernik sam. Kod mene je sve po veri i običajima. Dobro ste čuli, specijalizovala sam se za slavski kolač. Sa istom ljubavlju ga mesim sebi i drugima. Nemaju ljudi vremena ili nisu tome vični, najlakše im da za svoj praznik naruče slavski kolač. I eto ih kod mene. Uvek je to prijateljska molba, lako se dogovorimo.
Mekan kao sunđer
Tako u razgovor krene Suzana sa razrađivanjem svog majstorstva:
– Nemam nikakvu tajnu. Govore da mi je “kolač visok kao soliter i mekan kao sunđer”. Meni drago. Ukoliko sam prisutna na slavi osvedočim se da se komadići brzo pojedu, neko uzme repete, neko zapakuje i kući ponese. Ne znam razloge tog mog uspeha. Kolač pravim srcem i pravoslavljem. Pola sata mesim, a do finalnog produkta treba mi sat vremena. Od testa pravim krst, ružice, pšenicu, grožđe, golubice, pletenice. Hvale me, a ja onda rastem. Tu je snaja Slađana, pomogne mi, pa je u moju porodicu ušao izraz “zaražena slavskim kolačem”. Kolač pravim i za jubileje na srpskom solunskom groblju Tije, na slavama Udruženja Svesrpske zajednice Francuske, pravila sam i za Sretenje u rezidenciji ambasadora. Tokom godine napravim oko 50-60 slavskih kolača i svaki ispadne drukčije. E, u tome je slast!
Ako već nije tajna, zamolismo Suzanu da otkrije recept svog remek-dela, pristala je:
– Zavisi da li je kolač posan ili mrsan, da li se stavljaju mleko i jaja ili samo brašno, crkvena vodica, so i kvasac.
Dakle, po Suzaninom “to je to”, pa ko voli – neka izvoli.
Razgovaramo u Suzaninom restoranu Victoire (Pobeda) koji niko ne zove po imenu već samo Kod Suzane. Metar-dva je udaljena od ulaska u Hram Sv. Save, pa i da hoćeš ne možeš je mimoići.
– Došla sam bez znanja jezika, a i bez straha. Rada se ne bojim, crkla bih da ne radim.
Na to Suzana ozbiljno analizira:
– Šta znači raditi u Parizu? Radiš po ceo dan, od jutra do 22-23 sata, za odmor uzmeš jedan dan u nedelji, najčešće ni to. Onim koji rade u firmama je malo bolje, dobiju vikend, a kod privatnika je pravilo koliko radiš – toliko zaradiš, mada dok sve obaveze platiš državi, u poslednje vreme se jedva izvlačimo.
Susret sa predsednicima
Ipak, Suzana je raščistila sa sobom:
– Ostajem ovde do poslednjeg dana. Tačno je da u Srbiji imam sve i sve je sređeno, ali tamo više nemam roditelje, a ovde su mi deca i kuća. Moj ponos su sinovi Dragan (55) i Zoran (52) i unuke Aleksandra, Viktorija i Danijela.
I sabrala Suzana:
– Život je težak, a neka ga, dobar je i takav.
Navikla se na rad u ugostiteljstvu.
– To znači stalni kontakt sa ljudima, a ljudi su svakojaki. Ne, nisam nikad doživela neprijatnost, hvala, Bogu.
Lepo je čuti i ovakav Suzanin stav:
– Srećna sam što sam upoznala francuske predsednike Emanuela Makrona i Fransoa Olanda ili najveće generale i ministre. Kako? E, sa srpskom trobojkom u ruci! Zvanični sam zastavničar na svim jubilarnim ceremonijama i posetama najvećih državnika. A kako su vrata mog restorana uz ulazna vrata u hram Sv. Save, pored naših ljudi svrate mi i francuski generali, ratni veterani, preferi, redovni su i ambasadori, konzuli, vojni izaslanici iz nekoliko zemalja i svi ti ljudi su od 1971. najbolja vizit-karta mom restoranu, inače našem najstarijem u Parizu. Nekako ispada i da je moj restoran “istureno odeljenje crkve”, uđeš u hram i svratiš na čašicu.
U Srbiji sve voli
Kod Suzane sve miriše na bakinu i maminu kuhinju. Sve domaće, zasedneš i shvatiš da si u svom gnezdu.
– Ja isuviše volim Srbiju. Istina, idem joj jedanput godišnje, nemam mogućnosti za češće obilaske, ali debelo podvlačim da u Srbiji sve volim. U Francuskoj mi je život lep, ovde su mi deca, prijatelji, ipak, sve to na jednu stranu, a na drugoj je moja Srbija.
Solidarna dijaspora
– Srpske dijasporce u Francuskoj bih opisala kao velike radnike i kao takvi smo priznati. U svakoj teškoj situaciji smo solidarni i tada nam niko na svetu nije ravan. Mislim i da su naši dijasporci srećni upravo zbog toga što neizmerno vole maticu i sve što zarade nose u nju – kaže Suzana.
Svetske putnice
Suzanu poznaje naš celi Pariz. Većina zemljaka je popila njenu kafu, kod nje popušila cigaretu ili upamtila slasni zalogaj. Ipak, ne znaju svi da je Suzana i marljiva dijasporska aktivistkinja u Svesrpskoj zajednici Francuske. To je ona brojna grupa u kojoj preovladava nežniji pol, a kojem je mnogo milo staviti “put pod noge”.
– Bili smo u Americi, u više zemalja Evrope, u Jerusalimu. Svugde mi pronađemo naše ljude i međusobno se pomnoženo bogatimo. U takvim susretima shvatiš koliko nas vežu jezik i vera i da smo ista porodica bilo gde da živimo – priča sagovornica “Vesti”.
