Slava se stiče u Gradu svetlosti

Ljubav kao ospsesija: Fransin, kasnije Natali i Miloš kad je došao u Beograd

 

Kad je voz krenuo, prva misao koja mi je pala na pamet bila je: "Večeras u Beogradu, sutra u Parizu." Prvi put ću biti u Parizu na poziv mog druga Miloša.
Miloš Milošević došao je u Beograd 1957. godine iz Knjaževca, ne pomišljajući na filmsku karijeru, još manje da će se ubrzo obresti u društvu slavnih filmskih glumaca kojima se divio ceo svet. Posle Sremske i Ulice Kralja Petra, stanovao je u Maksima Gorkog, na Čuburi, gde je njegova majka kupila stan.
Upisao se u srednju školu u Narodnog fronta, ali kasnije prešao u čuvenu Prvu mušku gimnaziju na Dorćolu, u kojoj je sklopio poznanstva koja će se dugo pamtiti. Čini mi se da se nešto od dorćolske magije uselilo u njega, pa se poistovetio sa "Dorćolskim galebovima", koji su dosta uspešno imitirali čuvene "Dubrovačke galebove", koje su obožavale sve Nemice.

Odlazak u Pariz
na Delonov poziv

Za Miloša su dorćolske lepotice govorile da je bio ‘lep k’o smrt", savršeno građen i izuzetan džentlmen, kao da se rodio u Londonu, a ne u Knjaževcu. To u Beogradu nije moglo da ostane neprimećeno. Behu to godine kad je Miloš postao Kralj štrafte u Knez Mihailovoj koja se bez njega nije mogla zamisliti. Kada je maturirao, upisao je glumu, u klasi profesora Jove Putnika. Odlazio je svakodnevno na časove glume u Beogradskom dramskom pozorištu na Crvenom krstu…
Filmski grad u Košutnjaku je posle Barandova u Pragu i Ćinećite u Rimu, najveći filmski studio u ovom delu sveta. Kako je tada u Beogradu bilo znatno jeftinije snimati filmove nego u Holivudu, ili bilo gde u Evropi, tih ranih 60-ih Beograd je postao prava filmska meka. Nekako u to vreme, kada je legendarni Ratko Dražević bio direktor Avala filma, u Košutnjaku su snimane velike koprodukcije. Jedan od prvih bio je film "Marko Polo", a Miloš je na kastingu bio izabran za dublera Alena Delona. Bio je to za Miloša presudan trenutak u njegovom životu i početak njegove filmske karijere. Tada je nedeljnik ‘Filmski svet" pisao da je Delon za dublera dobio ‘anđeoski" lepog mladog Beograđanina. Pojedini novinari su nagađali da je Delon biseksualac. Međutim u tim vestima bilo je dosta zavisti. Snimanje ovog filma je prekinuto zbog finansijskih problema producenta L. Levija.
Miloš je na Delonov poziv otišao u Pariz, gde mu se ukazala sjajna prilika da bude angažovan i dokaže svoj glumački talenat.

Da li Srbi stvarno
vole samo osrednjost

Tada se, a verujem i danas, govori da je Grad svetlosti, jedino mesto na svetu gde, ako si talentovan slikar, pisac ili glumac, možeš ‘dodirnuti nebo". Da li bi Dado, Veličković ili Omčikus, slikari ili baletan Mišković postali slavni da su ostali u Beogradu? Nikad!

Prijatelj i Bodigard: Miloš Milošević i Alen Delon

Zašto je u Parizu završio svoje veliko delo, ali i život, sjajni Danilo Kiš, koji je iz Beograda bukvalno proteran, čak mu se i sudilo za navodni plagijat knjige "Grobnica za Borisa Davidoviča". Nije mu se dalo u Beogradu! Ne, nego su Srbi narod koji ceni samo osrednjost i to traje zabrinjavajuće dugo – od Despota Stefana Lazarevića, preko Vuka Karadžića, dva Obrenovića, Mihaila i Aleksandra, preko Čedomira Mijatovića, Milutina Milankovića ili Vinavera, do Zorana Đinđića.
Samo u Beogradu, genijalni Čuburac Momo Kapor nije mogao da objavi nijednu knjigu. Svi bestseleri su mu objavljeni u Zagrebu, a ne u gradu koji je obožavao i ovekovečio u knjigama i na platnima. Svuda u svetu Moma bi bio hitmejker, samo je u Beogradu mogao biti "laki pisac"!
Zato su u Pariz odlazili i manje umetnički nastrojeni Beograđani koji su završavali na Monmartru, a oni talentovani za opasan posao u podzemlju i postali velemajstori, sve dok se nisu previše osilili i svi završili na groblju Per la Šez.

Besprekorni
milicioner

Svako je tu radio ono što je najbolje umeo i znao. Neki su zavlačili ruku u tuđ džep, drugi su radili na crno, ali su svi očekivali pravu šansu. Što se filma tiče, niko naš nije napravio karijeru u Gradu svetlosti. Niko!
Pisak lokomotive i naš milicioner u vratima kupea trgnuli su me iz dremeža.
‘Molim Vaš pasoš" – rekao mi je ljubazno milicioner u besprekorno ispeglanoj uniformi, sa šapkom i petokrakom na njoj.
Pogledao je moj pasoš i podigao jednu obrvu u znak čuđenja. Onda mi je bez komentara vratio pasoš, zahvalio se i izašao rekavši: "Želim vam prijatno putovanje". A šta je drugo mogao da mi kaže – pasoš mi je bio u redu, mada još nisam odslužio vojsku, ali sam zahvaljujući mom ocu, mogao da putujem "preko", što u to vreme nije mogao baš svako.
Ponovo sam se prepustio lakom dremežu, jer do Pariza ima još čitava noć.

Šmekerske čari
ondašnjeg Beograda

Moj drug Neša Jončić potražio je sreću na Zapadu, otišao je u Rim da pravi karijeru. Zbog njegovog prvog odlaska u Rim, dobio je nadimak Neša Rimski. E, taj Rimski, bio je moja veza sa Milošem.
Kada bi svratio u Beograd, Rimski mi je pričao šta se dešava po Parizu, kako je Miloš i šta radi. Inače, tada je u Parizu bila čitava kolonija Beograđana – Pavle, Stanislav Žuković Tota, Bata Cakić, Duca Anđelković, Slava Marković i drugi.
Zašto mi svi oni padaju na pamet sada, u ovom lakom dremežu? Verovatno zato što su mi beogradske ulice puste bez njih, zato što su daleko od Beograda, sami u tuđem svetu. Jer, u Parizu nema Krsta, bioskopa Avale, nema stadiona Radničkog, gde se igrala najbolja košarka u zemlji. A tek Lazarac, pa Lola, pa igranke u Božidarcu gde je svirao najbolji džez sastav u ovom delu sveta.
A tek leti! Šmekerski čuvena Kalemegdanska terasa, sa najlepšim devojkama na svetu oko kojih smo morali grdno da se potrudimo i koje smo na neku fintu, sa malo sreće i mangupske drskosti uspevali da osvojimo. A zimi? Zimi otmeni hotel Metropol, gde su svi dolazili da bi bili viđeni, čak i oni koji nisu bili predviđeni.

Doček Nove 1962.
s Titom i Jovankom

Tu sam sa Mišom Crnogorcem, Mikijem Radojkovićem, Zvonkom Voskarom, Zoranom Vranićem, Milošem i još nekima, dočekao 1962. godinu, gde se pred ponoć iznenada pojavio drug Tito, pa se doček pretvorio u prvorazredni događaj u to vreme.
Obezbeđenje se razletelo po sali, pomerani su stolovi da bi predsednik bio bliže bini.
Tačno u ponoć Tito je otvorio ples, zaigravši valcer sa suprugom Jovankom. "Najveći sin naših naroda i narodnosti" brzo posle toga napustio je Metropol, oduševljeno pozdravljen od svih… pa i od nas.
To je bilo ono vreme kada je otvorena legendarna Euridika. Ona je postala izlog svega što je bilo u trendu – od oblačenja do igranja. Ipak je naša sredina imala nešto patrijarhalno, što nas je još uvek čuvalo od izazova belog sveta, tako da su te toalete bile smele, ali u granicama pristojnosti.
Nosile su se zvonaste pantalone i šimi cipele, ali samo neki su imali hrabrosti da to obuku. Kasnije se sve to odomaćilo.