Tokom svete liturgije u Sabornom hramu Svetog Save, u pariskoj ulici Simplon, iz mase okupljenih vernika uz anđeoske glasove pojaca horski je izviralo “Uskliknimo s ljubavlju” šireći poruku da gde smo, da smo – naši smo, isti smo i u ovom danu slavljenici smo. Učio nas je tome najveći srpski svetitelj Sveti Sava, u nasleđe preneo znanja, veštine i duhovna dobra tkana ljubavlju, a od svega najslađa je vezanost za decu, i poklone da im delimo, zato “pojte mu Srbi pesmu i utrojte”.
Slavilo se u Parizu, a i slaviće se. Staratelj hrama prota Nikola Škrbić visoko je uzdigao krst, oko njega Boro Šanjić (stigao iz Teslića) i sin mu Slaviša,
Željko Simonović (Crkva Svete Petke iz Bondija) i Mark Genan, svi protojereji-stavrofori. Tu su i kumovi slave Davorka i Nenad Stojanović, a u završnici se za narednog kolačara prijavila Vojka Bosanac. Slavska sveća je treperila, pogača je nabujala i kitnjasta, uz žito je stajalo rujno vino i sve uokvireno buketima tulipana. Dok teku molitve, kao da se čuje: “K nebu glave podignite/ Savu tamo ugledajte” i, zaista, osetilo se, kao da je svakog prisutnog dodirnulo “blagodarna Srbijo/ puna si ljubavi”.
Tako je naš hram u Parizu, u prisustvu konzulke Branislave Bečanović, prvi put posle dve decenije bez nedavno blagopočivšeg vladike Luke, obeležavao imendansku slavu.
Iako je bio radni dan i u školama redovni časovi, uspeo je prota Nikola da pred oltar dovede majušne srpske pravoslavce i briljantne recitatore. Brat i sestra Aleksej (5) i Anastasija (3) Duval Lazić, ne zamuckujući izgovorili su “Gde god ima srpsko dete/ venac slave danas plete”, pridružio im se i dečačić koji je otrčao pre nego što se imenom predstavio.
Posebnim umećem deklamovanja, čistim izgovorom srpskog jezika, odličnom dikcijom i “vladanjem scenom”, kroz kilometrima dugu pesmu (“ko je ovo momče/ koji jad ga slama/ i šta traži noćas/ usred božjeg hrama”) oduševila je Savina imenjakinja, desetogodišnja Sava Stanisavac.
Naravno da je i prota Nikola vernicima posvetio svoju mudru besedu, podvlačeći značaj mira i ljubavi, zaključivši “da živimo svi u slozi – Sveti Savo, ti pomozi”.
Sve je začinjeno trpezom ljubavi u svečanoj sali, a zbog pandemijske nemile situacije u nešto izmenjenoj formi, sa švedskim stolom preplavljenim đakonijama. Pesmu je načeo neuništivi veseljak Mali Sloba Šumadinac (Janković), ipak sve bez sedeljke, zadržavanja, jer i na slavi su gazdovale propisane stroge sanitarne mere.
Lizalica, pa u crkvu
Pred decom jedan vernik upita protu Nikolu (76) kako je on slavio kad je bio mali. Proti oči zacaklile, izusti: “Tajno” (takvo je bilo vreme), pa nadoda da ga je otac vodio u crkvu i usput mu kupio lizalicu.
Samo slatkiši, bez knjiga
Učiteljica Ljubica Burgić seća se vremena kad je pre 20 godina prota Nikola na svešteničko službovanje stigao u Grad svetlosti.
– Od tada je prota Nikola baš na svaki Savindan za svu decu prisutnu u crkvi obezbedio paketiće. I to svake godine sam ide u kupovinu slatkiša, svaki pažljivo probere, da bi ih, zajedno sa đacima školice pri parohiji ravnomerno raspoređivao po paketićima. Kako do sada, tako i ove godine. Kompletirali smo 96 poklon-paketa, u svaki je prota naknadno ubacio i licidersko srce – prepričava učiteljica Ljubica Burgić.
Na to se Ljubica priseti kako je proti predložila da slatkiše zamene knjigama.
– Ne! Ne! Samo čokolade, keks, bombone – kategorična je protina odluka, nesvesno izvučena iz dečačke memorije i doživljaja dečje radosti kad zaviri u paketić pun čokoladnih snova.
