On je bio profesionalni deminer u vojsci tadašnje SR Jugoslavije i tim opasnim poslom bavio se od 1985. godine.
Danas je Slađan Vučković težak invalid, bez obe šake, desne potkolenice, a u kobnoj eksploziji uništen mu je i sluh. Pored toga, imao je više od 40 manjih povreda po licu i telu.
Slađan je u Cirihu boravio kao predstavnik grupe Ban advokates, koja okuplja direktne i indirektne žrtve kasetnih bombi koje su mnoge države zabranile i izbacile iz svog naoružanja jer su svojstva tog oružja namenjena isključivo uništavanju ljudskih života – vojnika, ali još više civila, koji postaju žrtve mesecima, pa čak i godinama pošto bude posejan smrtonosni tovar.
U Cirihu je pričao o tome s kojim se problemima sreću ljudi koji su invalidi stradali od kasetnih bombi i da objasni kakva i kolika je tim ljudima pomoć potrebna. Ne samo
Nemar nadležnihKao primer nemara nadležnih prema invalidima stradalim od kasetnih bombi, Vučković je pomenuo slučaj Gite Jović iz Niša. Ova žena je vraćajući se s posla stradala od NATO bombi i ostala bez noge. Danas živi na 14 spratu višespratnice, na čijem ulazu nema ni obične rampe za invalidska kolica, pa ona danima ne može da izađe iz stana. Udruženje Akcija i pomoć iz Niša pokušava da joj pomogne kako bi se napravila rampa za invalide i nadaju se da će u tome uspeti. |
materijalna, nego i psihološka, a prema njegovim rečima, "najbitnije od svega jeste vratiti te ljude normalnom životu, životu dostojnog čoveka".
Vučković kaže da u danas u Srbiji nadležni nemaju tačan broj stradalih od kasetnih bombi.
– Mi invalidi ne tražimo milostinju i sažaljenje. Sve što tražimo jeste da nam se omogući da život živimo kako to dolikuje. Kada sam nastradao imao sam 33 godine i pre toga lep porodični život: ćerku od 10 i sina od pet godina. Pored mene, i oni su postali žrtve kasetnih bombi. Najteže mi je bilo što nisam mogao da ih pomilujem, uhvatim za ruku, povedem u park. Prerano su odrasli jer su mi pomagali u svemu kako bi mi olakšali život. Fizička bol još i može da se podnese, ali psihička je najteža – objašnjava Slađan.
On dodaje da je uz pomoć porodice i prijatelja posle nesreće počeo da se druži s ljudima iz okoline i da govori svima o potrebama ljudi sa invaliditetom, a naročito o direktnim i indirektim žrtvama kasetnih bombi.
Poseta ambasadi
Markus Spilman, Dušica Vučković, dr Snežana Janković i Slađan Vučković
Skupu u Cirihu prisustvovao je generalni konzul Srbije u Cirihu Zoran Jeremić, a Vučković je potom posetio i Ambasadu Srbije u Bernu i razgovarao sa ambasadorkom dr Snežanom Janković.
U ambasadi se kao gost našao i Markus Spilama, predstavnik organizacije Hendikep internacional. |
Vučković je apelovao i pozvao sve nastradale od kasetnih bombi da se više angažuju i upozoravaju na opasnost koje one donose, da se poštuju konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, kao i da bi Srbija morala više da vodi računa o njenim žrtvama.
Srbija nije potpisnik Konvencije!Interesatno je, ali i neshvatljivo da Srbija i pored NATO agresije i žrtava koje su njeni građani podneli od kasetnih bombi nije potpisala Konvenciju o kasetnoj municiji koju je inicirala norveška vlada i čiji je tekst usaglašen maja 2008. godine. Pre nekoliko dana jedan poslanik Skupštine Srbije pokrenuo je ponovo to pitanje, ali konkretan odgovor Ministarstva odbrane Srbije još nije stigao.
Prvi susret – najteži!– Posle stradanja više nego bolan bio je prvi susret sa najmilijima. Pokušavam da budem jak, ubeđujem sebe da imam razloga za život jer su tu supruga i dvoje dece. Supruga bleda i sva u suzama, teši me i kaže da će njene ruke od sada biti i moje. Otac čupa kosu i traži od lekara da njemu odseku ruku i presade je meni. Svi oko mene očajni i nesrećni, kasetna bomba nije samo meni uništila život, nego i mojim najbližim – prisetio se za "Vesti" Vučković najtežih momenata u životu. |
