Slađanu “žuti ubica” u trenu promenio život

Mi invalidi ne tražimomilostinju: Slađan u cirihu uz prevodioca Jelenu Mitrović

 

Ja sam Slađan Vučković iz Niša, ratni vojni invalid. Bio sam na zadatku čišćenja zaostalih kasetnih bombi na Kopaoniku 25. aprila 1999. godine i tog dana uništio sam 106 bombi, ostala mi je još jedna – 107, "žuti ubica"! U deliću sekunde promenila mi je život. Strahovota eksplozija, ležim na zemlji obliven krvlju, pokušavam da ustanem i vidim – nemam desnu šaku! Krv lipti! Pokušavam da zaustavim krvarenje, pritiskam obe ruke na grudi, ali i iz rana po telu, od gelera, izbija krv. Ne osećam bol, samo zujanje u ušima i glavi. Pokušavam da ustanem i pozovem pomoć, a onda još jedno užasno saznanje: shvatam da mi je pokidana i desna potkolenica – ovom potresnom i šokantnom ispovešću započeo je obraćanje Vučković (48) na sastanku udruženja Hendikep internacional koji je nedavno održan u švajcarskom gradu Cirihu.
On je bio profesionalni deminer u vojsci tadašnje SR Jugoslavije i tim opasnim poslom bavio se od 1985. godine. Danas je Slađan Vučković težak invalid, bez obe šake, desne potkolenice, a u kobnoj eksploziji uništen mu je i sluh. Pored toga, imao je više od 40 manjih povreda po licu i telu.

Slađan sa suprugom Dušicom i konzulom Zoranom Jeremićem

 

Slađan je u Cirihu boravio kao predstavnik grupe Ban advokates, koja okuplja direktne i indirektne žrtve kasetnih bombi koje su mnoge države zabranile i izbacile iz svog naoružanja jer su svojstva tog oružja namenjena isključivo uništavanju ljudskih života – vojnika, ali još više civila, koji postaju žrtve mesecima, pa čak i godinama pošto bude posejan smrtonosni tovar.
U Cirihu je pričao o tome s kojim se problemima sreću ljudi koji su invalidi stradali od kasetnih bombi i da objasni kakva i kolika je tim ljudima pomoć potrebna. Ne samo materijalna, nego i psihološka, a prema njegovim rečima, "najbitnije od svega jeste vratiti te ljude normalnom životu, životu dostojnog čoveka".
Vučković kaže da u danas u Srbiji nadležni nemaju tačan broj stradalih od kasetnih bombi.

Markus Spilman, Dušica Vučković, dr Snežana Janković i Slađan Vučković

– Mi invalidi ne tražimo milostinju i sažaljenje. Sve što tražimo jeste da nam se omogući da život živimo kako to dolikuje. Kada sam nastradao imao sam 33 godine i pre toga lep porodični život: ćerku od 10 i sina od pet godina. Pored mene, i oni su postali žrtve kasetnih bombi. Najteže mi je bilo što nisam mogao da ih pomilujem, uhvatim za ruku, povedem u park. Prerano su odrasli jer su mi pomagali u svemu kako bi mi olakšali život. Fizička bol još i može da se podnese, ali psihička je najteža – objašnjava Slađan.
On dodaje da je uz pomoć porodice i prijatelja posle nesreće počeo da se druži s ljudima iz okoline i da govori svima o potrebama ljudi sa invaliditetom, a naročito o direktnim i indirektim žrtvama kasetnih bombi.
Vučković je apelovao i pozvao sve nastradale od kasetnih bombi da se više angažuju i upozoravaju na opasnost koje one donose, da se poštuju konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, kao i da bi Srbija morala više da vodi računa o njenim žrtvama.