Skućio stotine Jugoslovena

Radovan sa ocem Blažom kada je pre pola veka krenuo u svet

 

Kad se Radovan Gazivoda, najmlađi od 12 dece Blaža Jošova iz Drušića, kao 16-godišnji mladić pre 60 godina zaputio u Herceg Novi da uči trgovačko-ugostiteljsku školu i ostavio stado ovaca koje je do tada čuvao po kamenitim padinama pored Rijeke Crnojevića, nije ni sanjao kud će ga zaneti matica života.

Kad je uvideo da od studija ekonomije i sezonskog konobarisanja po hotelima na primorju nema ništa, spakovao je kofer i krenuo preko granice. Znao je već solidno nemački, i cilj mu je bio da se nekako domogne Švajcarske, ali kad nije moglo, skrasio se u Beču…

Odmah našao posao

Isped svog hotela: Marika i Rade Gazivoda

 

Kao sposoban, okretan i elokventan konobar, brzo je našao posao. Zapazili su ga gosti bečkih restorana Abacija, Raguza, Bukurešt, ali i Ludvig, domaćin (po ocu Slovenac iz Lendave, a po majci Mađar), koji je pre njega došao u Beč i već dobro razvio ugostiteljski posao. A kad je šarmantnog, crnpurastog Crnogorca zapazila i u njega se zagledala i Marika, najstarija od tri prelepe Ludvigove ćerke, kad je planula ljubav koja je uskoro krunisana i brakom, život Radovana Gazivode je krenuo drugim tokom:

Tragedija Kad je sa suprugom Marikom dobio ćerke Natašu i Juliju i sina Martina izgledalo da im je sreća ispunila dom. Nije, nažalost, bilo tako. Martin se iznenada razboleo, ni bečki doktori mu nisu mogli pomoći, umro je u 23. godini. Ojađeni roditelji ipak nisu klonuli – svu ljubav su posvetili ćerkama i unučadima koji žive i rade u Beču.   Gosti U svom lokalu u Beču: Radovan (drugi s leva) sa Mijom Aleksićem Radovan Gazivoda i njegova supruga, kao posebno bogatstvo i svetinju su čuvali u kući knjige utisaka iz restorana koje su držali u Beču. U tim knjigama su uredno složene fotografije, zapisi i belezi poznatih gostiju iz belog sveta koji su prolazili kroz te lokale i na svoj način izražavali zadovoljstvo onim što su tu doživeli – ko rečima, ko pesmom, ko crtežom…

– Najpre smo – pripovedao je Gazivoda svojevremeno svoju životnu priču potpisniku ovih redaka – zajedno radili u restoranu Bukurešt. Onda u strogom centru Beča otvorimo restoran Budva. Imao je 140 mesta i u njemu su se smenjivale barem po tri garniture gostiju dnevno. Konačno, samo stotinak metara dalje, otvorimo i restoran Adrijatik, koji je već imao izuzetnu reputaciju i glas. Tu su, recimo, večerali Hruščov i Kenedi za vreme svog susreta u Beču šezdesetih godina, pa engleska kraljica Elizabeta i nebrojeni drugi visoki gosti iz Evrope i sveta. Tu reputaciju smo uspeli da sačuvamo, jer je to i kasnije bilo svratište državnika i najvećih zvezda iz sveta umetnosti, muzike i SPORTa. Posebno Jugoslovena…

Kažu da za dvadesetak godina nije bilo Jugoslovena koji je došao u Beč, a da nije svratio u Adrijatik i da ga nije ugostio Radovan Gazivoda. Jedni su dolazili da se pogoste i zabave, da zabave i druge, drugi od nevolje, u potrazi za poslom.

Zahvaljujući nebrojenim prijateljstvima koja je stekao kao ugostitelj, za 35 godina rada u Beču, Gazivoda je uhlebio i skućio barem 250 onih koji su mu se obratili, bez obzira na to odakle su dolazili sa prostora nekadašnje Juge, što najbolje potvrđuju telegrami i saučešća koja su minula dva dana pristigla njegovoj porodici.

Morila ga nostalgija

Deo "fjorda" Rijeke Crnojevića: Pogled sa Pavlove strane

 

Za sve te silne godine uspešnog rada u Beču, Gazivodu je ipak morila nostalgija za rodnim krajem i potajna želja da mu se vrati. Zato je svojevremeno kupio ruinu starog hana na Pavlovoj strani, na starom putu Podgorica-Cetinje preko Rijeke Crnojevića. Na tom pustom mestu, na sredokraći između Rijeke Crnojevića i Gazivodinih Rvaša, na jednom od najlepših mogućih vidikovaca (kažu da ne postoji iole poznatiji crnogorski i jugoslovenski slikar koji ovde nije otvarao štafelaj, o fotografima i filmadžijama da se i ne govori), pre petnaestak godine je zablistao velelepni hotel Gazivoda, luksuzno uređeno zdanje kojem ne bi bilo mane ni da je usred Beča.

– Tek kad se odmakne i udalji, čovek oseti svu lepotu i ljubav prema zavičaju, ali i shvati kakva je to muka čeznuti za njim. Ta muka me dovela i vratila ovde. Nije mi, naravno, bio cilj da ovde zaradim pare, jer ovo je zaboravljeni i zapostavljeni put i kraj, a naš čovek je osiromašio da bi mogao sebi priuštiti to zadovoljstvo da namerno dođe ovde, počasti se i provede neko vreme – objašnjavao je motive da uloži silni novac baš na ovom mestu.

Marika sa sestrama u društvu Bekima Fehmijua i Omara Šarifa

 

– Računao sam s tim da se ovde ne mogu obogatiti. Cilj mi je, pre svega, da obnovim tradiciju Ikarinog hana, stare mehane koju je ovde držala moja tetka Ikara i koja je, uz mehanu Kod Pera na Bukovici, na putu Cetinje-Kotor, decenijama bila jedna od najpoznatijih u Crnoj Gori, ali i da ostavim neki spomenik – da se zna da je ovde ponikao neki Radovan Gazivoda i da kroz život nije baš prošao kao pas kroz rosu.