Na 13. festivalu drama i serija FEDIS, Rade Šerbedžija dobio je nagradu Zlatna antena za sveukupan doprinos TV produkciji u regionu. U jugoslovenskoj kulturi ostavio je najveći trag filmovima Živojina Pavlovića i predstavama Ljubiše Ristića.
Rođen je u mestu Bunić kod Korenice, 27. jula 1946. godine. Diplomirao je 1969. na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, a na televiziji je debitovao u TV drami “Prikupljanje hrabrosti” Eduarda Galića 1966. godine, dok je prvu ulogu Džonija dobio u TV seriji “Maratonci”.
Sa divnih ravnica Vinkovaca, stigao je čak do Holivuda, ali se uvek ponosio svojim ličkim korenima. Kako to obično biva, u “obećanoj zemlji” je često igrao negativce, uglavnom ruskog porekla, ali je imao priliku i da igra u filmovima Stenlija Kjubrika, Klinta Istvuda, Gaja Ričija, da glumi uz Vanesu Redgrejv, Toma Kruza, Nikol Kidman,Vala Kilmera. Iako je odigrao više od 200 uloga i osvojio brojne nagrade, ističe da će se glumom baviti dok bude mogao da stoji na nogama.
Detinjstvo i ranu mladost pamti po Vinkovcima, gde je završio osnovnu i srednju školu. Odgajan je, kako kaže, u kosmopolitskom duhu, ali ipak nije krenuo putem koji mu je otac Danilo namenio. Zbog toga nikad nije otišao u pozorište da gleda svog sina na daskama koje život znače, jer je oduvek mrzeo njegov poziv i u tajnosti se nadao da će se Rade na kraju predomisliti i okrenuti lekarskoj profesiji ili arhitekturi. Majka Stana bila mu je velika podrška sve do kraja njenog života.
“Karakterom sam povukao na majku koja je znala sve pesme i po ceo dan ih pevala. Moj kafanski repertoar dolazi upravo od nje, iako je ona te numere naučila zahvaljujući radiju, a ne odlasku u kafane”, govorio je Šerbedžija u nekoliko navrata.
U vreme ratnih previranja u bivšoj Jugoslaviji, pojedinci su pokušavali da ga uteše, drugi su ga savetovali da ćuti, treći su ga svojatali, a mnogi ga se odricali prišivajući mu brojne političke i nacionalističke etikete. Međutim, on je sebe smatrao isključivo glumcem. Kada govori o prvim ulogama, nikada nije, kako kaže, osećao tremu. Ipak, i kao mladić osećao je odgovornost. Tokom karijere dešavalo mu se da u glavi oseti nekakav proces od koga bi odmah dobio alergijski napad, pa je ponekad završavao u bolnici zbog tih problema.
Po okončanju studija, dobio je angažman u zagrebačkom pozorištu “Gavella” i s lakoćom je igrao Hamleta, Ričarda Trećeg i Ibzenovog Pera Ginta. Ubrzo su stigla i prva priznanja, pohvale i kritike. “Gluma je generalna proba života u kojoj glumac ima pravo da učestvuje”, nepisana je definicija ovog glumačkog velikana. Na pragu četvrte decenije, uživao je u zajedničkom životu sa Ivankom Cerovac, zagrebačkom profesorkom plesa i koreografkinjom.
Njihovi putevi razišli su se 1987. godine kada su se i razveli, ali večno su ostali povezani naslednicima, sinu Danilu i ćerki Luciji. Ljubavi je dao još jednu šansu, pa je tako njegovo srce na prvi pogled osvojila dve decenije mlađa Lenka Udovički. Posle nekoliko nedelja poznanstva par se uselio u jedan beogradski stan, a u leto 1991. godine razmenili su bračne zavete.
