Film “Oaza” reditelja i scenariste Ivana Ikića je srpski kandidat za nagradu Oskar u kategoriji međunarodnog dugometražnog filma, a prestižni magazini “Varajeti”, “Holivud reporter” i “The Njrap” ovo ostvarenje uvrstili su među 25 favorita za nominaciju i pobedu. Priča je smeštena u Dom za decu i mlade s posebnim potrebama, a vrti se oko ljubavnog trougla između dve devojke i jednog mladića.
Ikić je rođen 1982. u Beogradu. Studirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Pohađao je i kampus Berlinale Talent i Berlinale Dox Clinic tokom 2008. Snimio je nekoliko kratkih i dokumentarnih filmova, između ostalih “Tarot Srbija”. Za svoj debitantski dugometražni film “Varvari” osvojio je Specijalnu nagradu žirija na programu Istok-Zapad na Filmskom festivalu u Karlovim Varima koji je zatim bio prikazan i nagrađivan na brojnim filmskim festivalima.
Kad je odrastao, kako kaže, Fest je bio jedini način da ljudi vide određene filmove. I baš na tom festivalu video je neke od svojih omiljenih filmova.
Nglašava da iako nije živeo takozvane zlatne dane Festa, u sećanju su mu urezani momenti kada je selektor bio Miroljub Vučković:
– Bilo je veoma teško tada doći do filmova koje je selektovao. A upravo ti filmovi bili su ključni za moje filmsko odrastanje i upoznavanje nekih novih perspektiva.
Jedan od omiljenih utisaka sa Festa mu je film “Zbogom, zmajevo gnezdo” Caj Ming Lijanga, koji se prikazivao u Velikoj sali Centra Sava pred stotinak studenata beogradskog FDU. I to je verovatno najveća projekcija tog filma ikada. U jednom intervjuu je ispričao da mu je majka pričala o grupi navijača koje se plaše svi u komšiluku, pa se on upoznao s njima. Pozvao je te navijače na kasting za “Varvare”. Nije znao šta su očekivali, da li novu popodnevnu zabavu ili da brzo zarade novac. Počeli su saradnju, bilo im je zanimljivo, a razmena između njega i njih je bila dobra.
Počeo je da dobija mejlove, pisali su mu razni ljudi: “Kako možete sa njima, oni su šljam!”
– Za razliku od njih, ja sam u toj grupi navijača kojih se plašio komšiluk prepoznao životnu energiju i strast, bunt koji ne znaju kako da usmere.
Zanimaju ga teme koje su van svakodnevnih. U pitanju je skriveni, paralelni svet za koji se malo zna, daleko je od nas, a zapravo je tu, samo smo mi odlučili da ga odbacimo. Svakome ko se bavi umetnošću interesantno je, kaže, paralelno egzistiranje različitih svetova. Ističe da snimanje filmova ne može da ti bude profesija od koje može da se živi. Ne postoje honorari koji mogu da pokriju vreme i energiju. U jednom intervjuu je istakao da sebe u budućem svetu vidi s one druge strane, u andergraundu. Međutim, tu uočava i jedan problem. Biće teško, veli, da se snime takvi filmovi. Ističe da mu je fascinantno da je Fasbinder umro sa 37 godina i ostavio iza sebe 42 filma, a da je on u njegovim godinama snimio samo dva filma.
– I kad pomislim na ta 42 filma, pitam se šta radim, gde grešim u životu.
