Višečasovno putovanje od Istanbula do maloazijskog grada Zonguldaka, lociranog na obali Crnog mora, otpočelo je prelaskom na tlo Azije. Monumentalna ćuprija koja veže Evropu i najveći planetarni kontinent, predstavlja iskonsku relikviju moći i nezamislivih visina do kojih može doći udružena ljudska volja.
Ogroman most sa mnogostrukim trakama u oba pravca predstavlja vrhovno arhitektonsko čudo i jedan od simbola Istanbula. Prelazak preko njega ispunjen je ushićenjem i radošću koja na neujednačen način pulsira u srcima onih koji su prvi put u ovim krajevima. Velelepnost horizonta koji se kao na dlanu pruža sa mosta, njegov značaj za međukontinentalnu drumsku komunikaciju, kao i sama impozantnost jedne od najdužih ćuprija sveta, u čoveku bude onaj otrežnjujući osećaj da malo šta na ovom svetu može da porazi postojanu volju ljudi da problem reše.
Spontanost ljudi
Azijski deo Turske, nosi sa sobom nešto drugačiju dinamiku življenja od one koja dominira sokacima Istanbula. Takav se utisak mogao steći prilikom putovanja koje nas je vodilo kroz mnoga mesta koja pomen ne zaslužuju toliko po imenu, koliko po osećaju da ova zemlja i ovi ljudi, život žive na neuporedivo spontaniji način od nas koji živimo na zapadnijim međama sveta.
Trenutke i detalje, Turci ne kvare tehnologijom u meri koji je prisutan u Srbiji. Na bazarima i u dućanima, kraj džamija i mostova, u mehanama i čajdžinicama, ovi ljudi uživaju u razgovoru i druženju, bez da trenutke troše na mobilne telefone i imaginarijum društvenih mreža. Taj sud o njima, dodatnu potvrdu je doživeo u Zonguldaku. Šarm varoši nije toliko prisutan u velelepnosti drumova i zgrada, koliko u utisku da otuđenost i samoća zapadnog čoveka, još nije stigla na ove obale.
Uostalom, ni kišoviti dani nisu bili smetnja da se do takvog zaključka dođe. Kao što ni radoznale šetače nisu lišili mogućnosti uživanja u pogledu na more koje odistinski ima tamnije nijanse od, primera radi, Egeja, i u mirisu pučine na kojoj brodovi plove van granica znanja i unutar granica mašte.
U oknu rudnika
Zonguldak je varoš koja živi od rudarstva. Petnaest hiljada radno sposobnih ljudi iz ovog grada, hleb u znoju lica svog zarađuje u dubokim hodnicima koji se u nebrojano kilometara pružaju na dubini od nekoliko stotina metara. Kao rudarski grad, Zonguldak može da se pohvali skoro pa neverovatnom koncetracijom rudnika na relativno malom prostoru – njih 20. Petnaest rudnika je u privatnom vlasništvu, dok je pet u državnoj svojini. U jedan od njih, Muzej rudarstva, koji pored okna ima i kompleks namenjen posetiocima koji žele da vide eksponate, imali smo i sami imali prilike da se spustimo.
Neobično iskustvo prolaska gradom, kraj velelepne džamije Uzun Mehmed i luke sa jedrenjacima, upotpunjeno je oblačenjem rudarskog odela i šlema, te spuštanjem na dubinu od 300 metara ispod površine zemlje. Ovaj rudnik ima dugu istoriju iskopavanja uglja, koja seže u daleke godine 19. veka.
Tokom mnogih decenija svog postojanja, on je imao i drugu svrhu sem rudarske. Primera radi, tokom Drugog svetskog rata, njegovi hodnici su korišćeni kao sklonište od bombardovanja, a nakon obnove 1997. godine, u saradnji sa Evropskom unijom, ovo mesto je postalo jedno od posećenijih turističkih mesta u okolini.
Put u praistoriju
Da deskripcija skrivenih lepota ove celokupne turske regije nije samo fraza, uverila nas je i naredna destinacija u našoj odiseji – drevna pećina Gokgol u gradiću Eregli. Sa krivinama i zidovima koje kao da je oblikovao kakav božanski vajar, ova pećina stara 350 miliona godina liči na prolaz u doba kada svet beše “jošte mlad”.
Svojom dužinom od oko 3.350 metara, po čemu je među najdužima u Turskoj, pećina spaja lepote više epoha iz trajanja Zemlje. U pećini se nalazi razna prirodna dekoracija. Tako su tu stalaktiti i stalagmiti u obliku meduze, krokodila, krabe, ali i drugih čuda, zavisno od toga koliko je čovek spreman da pusti mašti na volju, te da u obličjima koja se spuštaju sa tavanica i koja se dižu sa poda pećine, prepozna poznate forme biljaka i životinja.
Zbog tih i takvih misli, zbog osvetljenja koje su Turci postavili tako da otkriva i najzamračenije kutke pećine, kao i zbog daha koji u ovim hodnicima postoji duže od svih postojećih i iščezlih civilizacija, pećina ove vrste predstavlja nešto što svako sa izraženim intelektualnim i čulnim afinitetima, treba da vidi. Međutim, tu ne beše kraj posetama drevnih i mističnih mesta koja leže pod zemljom.
Kišovita regija
Zonguldak, grad od 200.000 ljudi se nalazi u regiji poznatoj po kiši, što je dovoljno duhovito pojasnio i naš vođa puta, Levant, rečima da kiša u ovom delu Turske pada dvaput nedeljno. Prvi put, od ponedeljka do petka i drugi put, od subote do nedelje. Nemirno, modro more, oblaci koji spajaju nebeske visine i beskrajne pučine, vetar koji lomi i razara, ćutljivi ljudi i palmino drveće koje kao da proklinje mesto na kom beše posađeno, mogu čitaoce navesti na zaključak da se radi o Sodomi i Gomori na zemlji. Ipak, takav zaključak je pogrešan, ukoliko se razume sva dinamična lepota ovog mesta koje se nalazi na pola puta između elitnih letovališta zapadne provenijencije i orijentalne kasabe sa svim svojim nedokučivostima i tišinama.
Drveni stubovi
Autentični doživljaj spusta na trista metara pod zemljom, zaokruženo je informacijama o radu i problemima sa kojima se suočavaju sami rudari. Primera radi, saznali smo da se u oknima, postavljaju ne samo metalni, već i drveni stubovi koji drže hiljade tona zemlje koja pritiska rudnik. Razlog tome je što drveni stubovi služe kao alarm, jer ispuštaju drugačiji zvuk kad su previše opterećeni, što upozorava rudare da datu deonicu dodatno ojačaju.
Metan i magarci
U rudniku smo takođe saznali i za najveću opasnosti po život rudara, a to je prisustvo metana u iskopinama. Tragedija uzrokovana ovim gasom desila se krajem 19. veka, kada je bilo i smrtnih ishoda. U tom periodu, a i kasnije, u rudniku su radile i životinje, recimo, magarci, koji su bili dragocena pomoć u izvlačenju visokokaloričnog uglja iz Zonguldaka, inače, najkvalitetnijeg u Turskoj.
Nebo i jezero
Pećina koju smo obišli, pored svoje starosti (prema geološkoj kategorizaciji, datira iz perioda karbona), karakteriše i simpatičan naziv, koji označava spoj neba i jezera. Budući da je čitava oblast u davnim danima bila pod vodom, to ne treba da čudi. Unutar špilje, uređene i osvetljene staze u dužini od 800 metara, vijugaju kraj brojih artefakata prirodnih, morfoloških i hidroloških procesa koji svojom pojavom, i ostavljaju utisak da je na njihovom kreiranju bila potrebna udružena sila vode i neba.
Starija od dinosaurusa
Ukoliko je posetilac upoznat sa florom i faunom koja je nastanjivala planetu Zemlju u različitim geološkim razdobljima, onda mu telom neminovno prostruji blaga drhtavica, kad postane svestan da se nalazi u pećini koja je postojala 270 miliona godina pre tiranosaurusa, jednog od najpoznatijih svetskih dinosaurusa. Ili zbog toga što se u hodnicima koji se spuštaju i dižu oko njega, nalaze ostaci sedam vrsta korala, inače jedinstvenih u svetu, a koji su živeli milionima godina pre nego što je procvetao prvi cvet na planeti.
