Škoti i Katalonci bi da se razdruže od Londona i Madrida – po kosovskom modelu

M. Karović

To što su Škotska i Katalonija istog dana zatražile održavanje referenduma o nezavisnosti može biti slučajnost, međutim, ako se uzme u obzir da je škotska vlast, koja ima određenu autonomiju po zakonu o devoluciji iz 1998. godine, još 2017. podržala referendum koji protivno španskom ustavu sprovela tadašnja vlada autonomne Katalonije na čelu sa Karlosom Pućdemonom, to znači da postoji neka koordinacija, smatra istoričar dr Čedomir Antić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Škotska nacionalna partija saopštila je juče da su Škoti jedan narod i zatražila nezavisnost, a kao jedan od argumenata navela proglašenje nezavisnosti Kosova koje je priznala Velika Britanija. U podnesku Vrhovnom sudu Velike Britanije, koji je upitan da li je moguće da Škotska održi novi referendum bez dozvole britanskog parlamenta, ta stranka je navela da Škoti imaju “neotuđivo pravo” na samoopredeljenje.

Istog dana, predsednik vlade Katalonije Pere Aragones izjavio je da Katalonija insistira na tome da vlada Španije potpiše novu saglasnost o sprovođenju obaveznog referenduma o nezavisnosti ove autonomne oblasti, koju će priznati i Madrid i međunarodna zajednica.

Od svih evropskih regiona koji traže manju ili veću samostalnost, pokazalo se da su Škotska i Katalonija oblasti sa najživljim pokretima za nezavisnost, s tim što je u obe oblasti stanovništvo vrlo podeljeno, ističe Antić za Sputnjik i dodaje da najnovije ankete pokazuju da je poslednjih godina otišlo klatno ka onima koji žele da Katalonija ostane u sastavu Španije. To, naravno, ne znači da je ta priča završena, s obzirom da je u Kataloniji živ poseban jezik i oni Španiju posmatraju kao dominaciju jedne velike oblasti koja se zove Kastilja.

– Kad je reč o Škotskoj, kao što je poznato, Škotska je dva puta imala referendum, jednom o devoluciji, jednom o nezavisnosti. Blerova vlada je na neki način 1997. godine prenebregla građane Škotske koji su krajem sedamdesetih godina glasali da ne dobiju autonomiju. Škotska je, inače, početkom 18. veka dobrovoljno ušla u sastav Ujedinjenog Kraljevstva iako je sa Engleskom vekovima ratovala. U 18. veku se ispostavilo da je nova Engleska koju je uspostavila engleska buržoazija potpuno ograničavajući vlast kraljeva, skeptična kad je reč o ulasku Škota u Ujedinjeno Kraljevstvo i da su se Škoti kasnije pokazali kao neka vrsta “britanskih Crnogoraca”.

A to znači, objašnjava Antić, da imaju posebnost ali da žele da vladaju “i nad manjom i nad veljom zemljom, što bi rekli Crnogorci”. U svakom slučaju, pre osam godina u određenoj atmosferi panike koju su stvorili medijski moguli u Engleskoj, jer je jedno istraživanje pokazalo da u Škotskoj mogu da pobede independisti, ipak je jedna mlaka kampanja u prilog Ujedinjenom Kraljevstvu završila ubedljivom pobedom onih koji su bili za opstanak u Britaniji, sa 55 odsto.

Zanimljivo je da je posle pobede independista na referendumu u Crnoj Gori koja je bila prilično sumnjiva, ogromna većina građana u Škotskoj počela da glasa za Škotsku nacionalnu partiju a do tada su u Škotskoj vladale partije sa centrom u Londonu. Škotska nacionalna partija od tada dominira u političkom životu Škotske i njena predsednica želi da sad ponovi referendum. To pitanje je sad pred Vrhovnim sudom, ali Britanija želi da izbegne da ono bude razmatrano.

“Verovatno je taj uspeh u Škotskoj koji se dogodio u gubitničkoj atmosferi u Londonu, gde su se održavale demonstracije koje su podsećale na demonstracije u Beogradu i Sarajevu pred propast Jugoslavije i gde su pravili lažne granice i pretili da će svaliti na Škotsku više od 100 milijardi dolara duga, i to kako su lako prošli kroz to i dovelo do tako lake odluke tadašnje Kameronove vlade da lako izađe na referendum o EU koji su izgubili i time započeli jedan proces koji i danas traje, i koji je vrlo kontroverzan i težak, šta god ko govorio, i za EU, i za Veliku Britaniju.”

Antić smatra da ponovna aktuelizacija priče o referendumina u Škotskoj i Kataloniji nema veze sa izjašnjavanjem naroda u delovima nekadašnje Ukrajine jer im to ne bi odgovaralo zato što čitava Evropa zapadno od Belorusije “veruje da su Rusi apsolutni negativci”. Međutim, zanimljivo je da se Škotska poziva na britansko priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova.

“To je neka poetska pravda, verovali su u blerovske gluposti devedesetih godina pa su dobili to da bez volje naroda i Škotska, i Vels, i Severna Irska imaju sad elitu koja govori o spoljnoj politici kao da im je to dato Ustavom. Tako je isto i sada. Mislili su da jedan narod mogu da ponižavaju, da neke narode podvlašćuju, mislili su da od Balkana stvore neku vrstu kolonijalne Afrike, uspeli su delimično u tome, ali su to zlo uvezli kod sebe i možemo samo da pretpostavimo kakvo će zlo doneti ta naopaka ideologija, koja nažalost dominira i Amerikom i Britanijom i Zapadnom Evropom, primenjena na Ukrajinu.”

Pod zlom ideologijom Antić podrazumeva “logiku dvojnih standarda” jer Zapad je mislio da Rusima može nametnuti jedno, a onda da to ne primenjuju na druge. Najbolji primer su, prema Antiću, Srbi i Jugoslavija, zato što Srbi nemaju nuklearno oružje, mali su i podeljeni, obespućeni komunizmom, tranzicijom i svim drugim nedaćama.

– Dakle, Jugoslavija ne treba da se brani, Srbi treba da prihvate realnost, a onda su Srbi izgubili Kosovo, a to što su izgubili status u Hrvatskoj i Bosni to nikoga nije briga. Posle toga Srbi u Crnoj Gori i na Kosovu ne mogu da dobiju ono što imaju Albanci u Severnoj Makedoniji da bi na kraju insistirali na autonomiji za Vojvodinu, koju su trenutno zaboravili jer im to sad nije prioritet, u uslovima u kojima jedna Istra ne može da dobije ni deset odsto te autonomije. Istra koja ima posebnu stranku sa većinom u svim istarskim opštinama, Istra koja je silom etničkog čišćenja dovedena u granice Hrvatske. U takvim uslovima kako neko može da vodi ispravnu politiku, ako je toliko pristrasan – zaključio je Antić.