Među dobrotvore iz dijaspore koji prate naš Humanitarni most i svojim vrednim prilozima pomažu sirotinji na Rogozni, Goliji, Pešteru i Kopaoniku upisala se ovih neobično toplih februarskih dana i porodica Radovanović iz Lugana u Švajcarskoj koja je u ovaj zabiti i siromašni deo Srbije poslala prilog od 300 franaka.
Vredne donacije
Po želji najmlađih Radovanovića, rodom iz zapadne Srbije, njihova donacija je podeljena na tri ravnopravna dela, pa je po 100 franaka pripalo Mariji Mari Milanović iz zabitog Žunjevića na Rogozni, deci porodice Filimonović iz Muhova na Goliji i đaku pešaku Nikoli Petronijeviću iz sela Joše na Goliji.
Sa druge strane sveta, iz Liverpula, dela Sidneja u dalekoj Australiji, humanitarcu i našem saradniku Hidu Muratoviću javila se dobrotvorka Milica, dugogodišnja čitateljka “Vesti”, koja ga je zamolila da njenu donaciju od 200 tamošnjih dolara podeli na ravne časti: po 100 dolara deci porodice Filimonović iz Muhova na Goliji i Stefanu Pendiću, đaku pešaku iz zaseoka Đonlije na ovoj planini.
U zabačenom i siromašnom selu Žunjevići, gde je ostalo još samo nekoliko domaćinstava i gde je vrlo teško doći, sa malom Marom Milanović donaciji su se radovali i njeni roditelji Milan i Eva, višegodišnji štićenici našeg Humanitarnog mosta, koji već mesecima pokušavaju da kupe novi šporet “smederevac” koji bi, kako naglašava Marija, znatno olakšao njihov život.
– Nedavno su nam dobri ljudi pomogli da kupimo televizor, namirnice i platimo struju, a letos su nam kupili i frižider. Nadamo se da ćemo sakupiti i za šporet, jer nam ovaj koji imamo star više od dve decenije potpuno propao, izgoreo je, mnogo puši, slabo greje i loše peče – priča Marija, učenica četvrtog razreda osnovne škole i đak pešak.
Jedva za hleb
– Hvala puno svima koji nam pomažu da opstanemo u našem zabitom planinskom selu, udaljenom od grada više od 30 kilometara, gde nema ni ljudi ni posla i gde moji roditelji jedva zarađuju za hleb. Hvala Marku iz Sidneja, hvala porodici Radovanović, hvala dobrotvorima koji su nam kupili kravu, konja, zaprežna kola, motorne testere i meni omogućili da se dobro utoplim i idem u školu – poručuje mala Mara sa Rogozne.
Velike pozdrave i zahvalnost porodici Radovanović šalje i Nikola Petronijević iz sela Joše na Goliji, dugogodišnji đak pešak iz sela Joše, a sada učenik drugog razreda Srednje tehničke škole u Kragujevcu gde stanuje u đačkom internatu.
– Moj otac Milovan ostao je sam na Goliji, nema nikakve prihode i ne može da me školuje, zato mu je svaka donacija zlata vredna. Platiću menzu, kupiću i potrebne knjige. Hvala do neba porodici Radovanović, Bog neka ih čuva – poručuje Nikola.
Sedmočlana porodica Filimonović iz Muhova na Goliji nedavno se uselila u novu kuću koju su im sagradili i opremili naši čitaoci i humanitarna organizacija Srbi za Srbe. Petoro mališana Zorana i Šprese Filimonović sada ima odeću, obuću, knjige, kupatilo i svoju sobu. Donacije od 100 franaka i 100 australijskih dolara od porodice Radovanović i dobrotvorke Milice potrošiće za zimsko utopljavanje (nove čizme i jakne) i kupovinu još nekih sitnica za svoju sobu. Porodica je neizmerno zahvalna svima koji su im omogućili da više ne žive u muci i sirotinji i imaju svoj topli dom o kome su maštali.
Modelar obuće
Donaciju od 100 australijskih dolara dobio je i Stefan Pendić sa Golije koji pohađa četvrti razred Srednje kožarsko-tekstilne škole u Novom Pazaru. On sa majkom Radom boravi u iznajmljenoj sobi u Novom Pazaru. Da nije stipendije koju mu svakog meseca šalje dobrotvor O. V. iz Sidneja i povremenih donacija naših čitalaca, ne bi mogao da se školuje. Beskrajno je zahvalan svima koji mu pomažu, nada se da će, kad jednog dana postane modelar obuće i zaposli se, i on moći da pomogne drugim siromašnim đacima pešacima.
Odličan đak
Pomoć dobrih ljudi preko je potrebna i Nikoli Matkoviću, još jednom fantastičnom đaku pešaku sa Golije, sada studentu druge godine informacionih tehnologija na novopazarskom Državnom univerzitetu. Nikolini roditelji Slavomir i Jevrosima teško su bolesni, ne mogu ni sebe da prehrane, a kamoli da mu pomognu. Da bi sa Golije svakodnevno došao do Novog Pazara i uveče se vratio kući, ovaj đak generacije novopazarske gimnazije mora da stopira ili da satima pešači, jer nema za autobus, a često ni za obrok u gradu. Tokom leta danima je nadničio da bi se upisao na fakultet.
