Lepa Lukić (74), kraljica narodne muzike, još kao dete sanjala je da pobegne od siromaštva svog doma u selu Miločaj, nadomak Kraljeva, i oseti svetla velegrada. Počela je da peva već sa deset godina po priredbama.
– Pevačice su tada bile na lošem glasu, posebno one kafanske. U kafani sam kalila glas, ne krijem to, i želela sam da me ljudi vide i čuju kako pevam, da se otisnem u svet. Pevala sam po restoranima širom Srbije i Bosne, ali sam silno želela da zapevam u nekom beogradskom restoranu. Beograd je bio tada prestonica narodne pesme. Čula sam da u Beogradu u kafani Stambol kapija pevaju Cune Gojković, Vasilija Radojčić, Zvonko Bogdan, sve same veličine. Rešila sam da i ja prođem tu kapiju, milom ili silom. Došla sam u glavni grad, namontirala se i uspela u svojoj nameri – kaže Lepa Lukić.
Pevačica se rado priseća raznih situacija tokom karijere.
– Bili smo na Župskoj berbi grožđa i Diskos je na velikom koncertu na stadionu delio zlatne ploče. Pevače sa svojim orkestrom pratili su Radojka i Tine Živković. Uvrtela sam sebi u glavu da te večeri moram da otpevam i jednu pesmu solo. Kumim Radojku da zamoli organizatore da me puste da na binu izađem sama. Bila je u čudu, ne zna ko sam, a ja joj pomažem u garderobi da obuče suknju i plačem ko kiša. Ajde, obriši te suze i otpevaj mi nešto, rekla mi je na kraju. Otpevam joj "Cvati ružo moja, uspomeno mila", a ona u čudu, samo što harmoniku nije zgrabila da me prati. Pozvala je odmah Rajka Lalovića koji je tada bio urednik JRT i jedan od organizatora koncerta, i naredila mu da mi dozvoli da otpevam te večeri jednu solo pesmu.
