Nekada su đaci iz Hrvatske išli u Spomen-područje Jasenovac i tek kad bi otišli na to mesto bila bi jasnije dočarana priča o svim strahotama logora smrti.
– Na časovima istorije učili smo o Drugom svetskom ratu, u okviru koje su bile i lekcije o stradanjima nedužnih ljudi u zloglasnom logoru. Takođe sa školom smo posećivali ovo mesto i taj osećaj nikada neću i ne mogu da zaboravim. Jasenovac je mesto na kojem sam stekla spoznaju o patnjama i hrabrosti jasenovačkih stradalnika, ali i mesto na kojem se može učiti o neverovatnoj snazi i nadi u život, veri u čoveka. Kad sam došla u Jasenovac imala sam osećaj jeze, tuge, hladnoće. Logor, voz, lokomotiva, vagoni kojima su jadni ljudi dovoženi u ovo mesto, a koje sam videla tamo, u glavi su mi pokrenuli slike užasa. Jak utisak na mene su ostavili lokvanji, koji su neverovatna stvar, koji u decembru cvetaju u vodi. Ono što dodatno izaziva jezu su humke. Niko od mojih drugara nije ni pomislio da se popne na neku od njih, jer smo znali da su ispod sahranjeni ljudi – kaže Vesna P. iz Zagreba, a čiji je pradeda sa Banije odveden i ubijen u Jasenovcu.
Ona ističe da dodatnoj hladnoći ma kakvo vreme bilo doprinosi i jak vetar, koji duva sa svih strana.
– Neka tuga me prožimala svaki put kad bih otišla tamo, a spomenik u obliku cveta izazivao je poseban osećaj. Tokom boravka u spomen-kompleksu oseća se miris ljudskog tela. Nemi smo izašli iz sale gde su nam prikazali film o ustaškim zločinima. U neverici smo gledali nož, koga su nazvali srbosek, kojim su ubijali Srbe, zatim malj, kugle, krematorijum. U filmu smo imali prilike da vidimo i kako su časne sestre deci umesto meda na kašičici davali otrov. Spomenik Cvet, koga udaraju vetrovi sa svih strana izaziva takođe neobično hladnoću i nikoga ne ostavlja ravnodušnim. I reka Sava na tom mestu izaziva neku nelagodu. Ipak najviše sam saznala iz priča moje porodice i porodice mojih prijatelja, čiji su preci završili u logoru.
Sećanje na žrtve
Lidija Arsenović iz Loznice kaže da nije sa školom išla u Jasenovac, ali je išla sa roditeljima.
– Mama je često posećivala Jasenovac. Išla je i sa firmom. Ako je preskočila jednu godinu, sledeće je morala da ide. Kad god bi se našla u tim krajevima takođe nije zaobišla ovo stratište našeg naroda. Sve ju je nešto vuklo tamo, jer mama je imala nekog iz porodice ko je tu izgubio život. Ja sam išla sa mamom i tatom i bila su mi pomešana osećanja, jer tada nisam dobro shvatala šta se sve dešavalo. Znam da smo išli kroz neku šumu u krug i čitali imena tih ljudi na spomen-obeležju, ja sam u osnovnu školu išla “80-ih godina i učili smo o Jasenovcu, a sećam se da smo, mislim u sedmom razredu imali zadatak da u okviru nekog takmičenja napravimo maketu nekog od spomenika sećanja na žrtve iz Drugog svetskog rata. Ja sam izabrala Cvet iz Jasenovca i tata mi je dosta pomogao. Sećam se, seckao mi je papir, pa smo stavili neki kreč i baš sam bila ponosna kako sam to uradila. I mi smo učili o Jasenovcu i ne vidim razloga zašto ne bi i današnja deca učila isto. To je naša istorija i nema razloga da se nešto promeni – kaže Lidija Arsenović.
