I dok istoričari i profesori koplja lome šta bi se danas đaci morali znati iz prošlosti svojih zemalja i naroda, jedan udžbenik iz daleke 1911. godine pre godinu dana zapalio je u 21. veku društvene mreže.
Reč je o udžbeniku “Zemljopis Knjaževine Crne Gore” za učenike III razreda osnovne škole, ističe se da u Crnoj Gori žive sve sami čisti i pravi Srbi, koji govore srpskih jezikom, a da ih ima oko 300.000. U udžbeniku se navodi da je Crna Gora do 1910. godine bila kneževina, a da je onda proglašena za kraljevinu.
Pod lekcijom definicija naroda doslovce piše da je narod koji živi na tim prostorima “većinom pravoslavne vere, a ima nešto malo rimokatoličke i muhamedanske vere, ali treba znati da smo svi srpskog porekla i srpske narodnosti. Narod se obično zanima zemljoradnjom i stočarstvom, a ponešto ribolovom i trgovinom; a zanatima sasvim malo, koji su kao najvažniji uslovi za življenje i izvori za napredak i blagostanje”.
Takođe se ističe da osim Crne Gore ima još nekoliko srpskih zemalja u kojima žive braća Srbi.
– Svaki Srbin u Crnoj Gori dužan je da ljubi svoju celokupnu domovinu – sve srpske zemlje, u kojima žive naša oslobođena i neoslobođena braća Srbi -piše u tom udžbeniku od pre 110 godina.
Zanimljiva je i Đačka zakletva iz 1914. godine, koja je bila obavezna za đake prvake u Kraljevini Srbije. Jasno se vidi da su mališani usmeravani da budu moralni, ali i današnjim rečnikom rečeno “ekološki osvešćeni”.
U zakletvi su mališani morali obećati da neće uništavati drveće i gaziti travu, da nema pljuvanja na pod u školi i u kući i na putu. Davali su svoju reč da neće kvariti ograde ni nanositi kvara građevinama. Bilo je nužno i da obećaju da neće bacati hartije ni kakvo đubre po ulici.
Zanimljiv je deo zakletve u kome školarci obećavaju “Biću uvek učtiv. Štitiću ptice. Braniću tuđu svojinu onako kako bih želeo da drugi brani moju”. Na kraju zakletve su obećavali da će uvek biti iskreni i čestiti građani.
Priča o moleru i bombi
Neposredno nakon usvajanja Vidovdanskog ustava 1921. godine u Beogradu se dogodio pokušaj atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića, dok se vraćao iz Skupštine!
Sa skela nedovršene zgrade Ministarstva građevina, na uglu Miloševe i Masarikove ulice, molerski radnik Spasoje Stejić Baćo bacio je bombu na regentovu kočiju, ali je ona zapela za telefonske žice i eksplodirala ne pogodivši cilj. Ovo se nikada nije učilo ni u jednom udžbeniku, objavio je “Istorijski zabavnik”.
