Uporedo sa masovnim i pojedinačnim mučenjem i ubijanjem Srba, oduzimanjem imovine iole imućnima i njihovim proterivanjem iz gradova i sela, u prvo vreme u Srbiju, a docnije slanjem u razne logore, počela je i akcija na prisilnom pokatoličavanju čitavih sela i krajeva. Kada je, početkom 1942. godine, bila osnovana "Hrvatska pravoslavna crkva", u sastav katoličke crkve već je bilo uvedeno oko 200.000 duša. Nema sumnje da je ta akcija, od samog početka, vođena sa znanjem Vatikana, što se da videti iz akta koji je Kongregacija za Istočnu crkvu uputila zagrebačkom nadbiskupu, kao predsedniku Konferencije hrvatskih biskupa.
Akt, datiran u Rimu 12. jula 1941. godine, otkriva da je Vatikan očekivao velike uspehe od angažovanja – kako je navedeno – "na obraćanju nesjedinjenih (pravoslavnih Srba) u Hrvatskoj u pokornost papi". Pri tome se svi hrvatski biskupi, preko nadbiskupa, upozoravaju da paze da, tokom "obraćanja", ne izbijaju sukobi između katolika latinskog i istočnog obreda (unijata).
Karakteristična je poslednja rečenica u tom aktu: "Ako Vaša preuzvišenost predoči tu potrebu svojoj časnoj braći (biskupima) u Hrvatskoj, steći će se ponovo zasluga tim svojim dragocenim doprinosom za pravilan razvoj katolicizma, pošto sada postoje tolike nade za obraćanje nesjedinjenih". Posebnost ovog ukazivanja – da će "biskupi ponovo steći zasluge" ako uspeju da daju "veliki doprinos" koji se očekuje u Vatikanu – leži i u tome što je usledilo neposredno posle boravka poglavnika NDH u Rimu.
Izuzeci za unijate
"Pravilan razvoj katolicizma u Hrvatskoj" bio je, u stvari, zajednički poduhvat i interes katoličke crkve i države. Kao i ‘apel" biskupima iz Rima i zvanični dokumenti NDH svedoče da se i Pavelićeva vlast angažovala da mase Srba prelaze direktno na katoličku veru latinskoga obreda, a samo u izuzetnim slučajevima je dopuštala prelazak u uniju, sa istočnim obredom. Takvi izuzeci su dopuštani samo onim Srbima koji su živeli u mestima na područjima u kojima su od ranije postojale unijatske župe.
|
Otkrio mošti Cara Dušana
|
U pripremi ovog feljtona autor se poslužio knjigom prof. Radoslava Grujića "Političko-verska aktivnost Vatikana na Balkanu kroz vekove", objavljenoj četiri decenije posle njegove smrti.Dodatak "apelu" bio je letak namenjen pravoslavnim Srbima u Slavoniji i Sremu, štampan u "Biskupskoj tiskari u Đakovu". Đakovački biskup, u tom letku, kaže da "po naređenju Hristovom treba da bude jedno stado i jedan pastir" i da stoga treba uspostaviti crkveno jedinstvo u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, a za sebe navodi da je "već do sada, primio u katoličku veru na hiljade pravoslavnih građana, koji su od države dobili svedodžbu čestitosti".
"Ugledajte se" – veli đakovački biskup u tom pozivu – "u ovu svoju braću, pak se što prije prijavite za prelaz u katoličku crkvu. Kao katolici vi ćete moći ostati u svojim domovima… i osigurati spas svojih duša."
Svakako ne bez biskupovog znanja, ako ne i po njegovom nalogu, po celom srpskom narodu u Hrvatskoj razleteli su se svakojaki misionari da pravoslavne "privole" da postanu katolici, služeći se pri tom "ubeđivanju" pretnjama da će im, inače, biti oduzeta imanja, kao i da će i čitava nepokorna sela biti odvedena u logore. Misionari, da bi bili što uverljiviji, nisu prezali ni od toga da naređuju mučenje, pa i ubistava.
Monstruozno ubistvo
Trebalo je, u stvari, dovesti pravoslavne Srbe u takvo psihičko stanje – ističe Radoslav Grujić – u kojem im ne bi preostajalo ništa drugo nego da se predaju u krilo "jedino spasavajuće" Rimske crkve.
Između bezbroj takvih slučajeva, on navodi primer franjevca Sidonija Šolca iz Našica. Taj fratar je ustašama naložio ubiju srpskog sveštenika Đorđa Bogića, ali je to učinjeno – kako je on uputio koljače – na najgrozniji način: Bogiću su prvo odsekli uši, pa nos i bradu, zatim su mu iskopali oba oka, a onda ga rasporili i još živom mu izvadili srce!
Franjevac je posle tog zločina otišao u Bogićevu parohiju i od Srba zatražio da "dobrovoljno" pređu u katoličku veru – ako žele da se spasu i ostanu na svojim ognjištima, inače će ih postići sudbina njihovog sveštenika.
Pred užasima takvog i sličnog terora mnoga srpska sela u susednoj slavonskoj Podravini klonula su i primila katoličku veru. Pater Šolc im je, da bih ih zastrašio, demonstrirao šta će ih snaći ako na to ne pristanu "svojom voljom": Sve stanovnike sela Poganovci, koji su ostali nepokolebljivi u svojoj veri i nikako nisu hteli da se pokore i pokatoliče, oterao je u Slavonsku Požegu, u logor, gde su na razne načine bili podvrgnuti torturi, i tek posle nekog vremena bili proterani u Srbiju.
Biskupi zatvorili oči
Tek posle punih sedam meseci ovako strašnog verskog terora nad pravoslavnim Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, hrvatski biskupi su na konferenciji u Zagrebu, 17. novembra 1941. godine, doneli direktive i uredbe o "prelasku grčkoistočnjaka u katoličku veru". Da bi se te direktive sprovele izabrali su "Odbor trojice", koji će, "po sporazumu sa ministrom pravosuđa i bogoštovlja", raspravljati i rešavati sva pitanja koja se budu postavljala "glede konverzije grčkoistočnjaka na katoličku veru".
Ne može se ne primetiti, ističe Grujić, da čak ni tada, kao, uostalom, ni pre ni posle toga, hrvatski episkopat nije našao za potrebno da bar pomene, a kamoli da osudi, zlu sudbinu pravoslavnog sveštenstva i naroda. To što su episkopi pravoslavne crkve – hrišćanske, kao što je i katolička i po tome njoj najbliža crkva – kao i njihovi sveštenici i kaluđeri, već prvih meseci posle nastanka Nezavisne države Hrvatske, na najnečovečniji način, svirepo mučeni, ubijani, zatvarani i proterivani, njihove rezidencije, domovi, crkve i manastiri zaposednuti od katolika bili opljačkani i opustošeni, pa zatvoreni, popaljeni i porušeni, pa su čak i mnoga groblja ne samo oskvrnavljena nego i potpuno raskopana i uništena, a svi osvećeni crkveni predmeti za pravoslavna bogosluženja, kao i sve druge srpske dragocenosti i svetinje, razgrabljene i razvučene.
A to nisu činili neki kriminalci, već hrvatski državni službenici, ustaše, listom pripadnici katoličke vere, među kojima je bilo i mnogo katoličkih sveštenika koji su, što te zločine čini još sramotnijim, svim tim rukovodili i izdavali naredbe za mučenje i likvidacije pojedinaca i grupa pravoslavaca.
|
Sveopšta pljačka Pljačka pravoslavnih dobara, posebno Srpske pravoslavne crkve, bila je sveopšta. Zna se, na primer, da je samo iz Srema odneseno u Zagreb oko 40 kamiona raznih dragocenosti predmeta iz patrijarskog dvora, katedralne crkve, biblioteka i arhiva u Sremskim Karlovcima i 15 fruškogorskih manastira i drugih gradskih i seoskih crkava. |
KRAJ
